Svi oni koji su rođeni do kraja sedamdesetih godina prošloga veka dobro se sećaju proslave najvećeg državnog praznika SFRJ, nazvanog „Dan republike“, koji je padao 29. novembra. Podsećanja radi, toga datuma 1943. godine u bosanskom gradiću Jajce održano je Drugo zasedanje AVNOJ-a na kome su nacrtane granice budućih jugoslovenskih republika i pokrajina.

Na ovom zasedanju, za koje je kasnije neoborivo utvrđeno da je nelegitimno (jer je po broju učesnika bilo daleko ispod prostog kvoruma) i koje je održano u „Sokolani“ u čijem podrumu su ustaše mučile i likvidirale neke od 3.000 pobijenih jajačkih Srba, oduzete su Srbiji mnoge teritorije osvojene tokom Balkanskih ratova i Velikog rata.

Srbija je jedina od svih jugoslovenskih republika na svojoj teritoriji dobila autonomne pokrajine (Vojvodinu i Kosmet), kojima će Ustav SFRJ iz 1974. godine dodeliti status „države u državi“. Recimo, one su imale pravo veta na svaku odluku „uže“ Srbije, dok matica Srbija nije imala isto pravo prema sopstvenim pokrajinama. Radilo se o jedinstvenoj pravno-ustavnoj normi, nezabeleženoj u svetu. Verovatno po naredbi najvećeg hrvatskog mislioca Josipa Broza.

Dakle, za 29. novembar svake godine „radni ljudi“ iz socijalističke Jugoslavije su dobijali nekoliko neradnih dana. U Srbiji je misionarska radnička klasa sa nestrpljenjem čekala ovaj svečani praznik, za koji bi obično padali prvi zimski snegovi noseći mirise dolazeće zime. Radni ljudi su odlazili u rodna sela da tamo provedu nekoliko neradnih dana, gde su masovno klali prasiće.

Oni koji su za ovaj najveći državni praznik ostali po gradovima, mogli su da kupe svežu ili pečenu svinjetinu na svakoj tezgi, u svakoj prodavnici, mesari, kasapnici ili marketu. Topla para svinjskog pečenja koje se puši i kiseli zadah od krvi skorelog prasećeg mesa, ostajali su u nozdravama mnogih drugarica i drugova iz toga vremena.

Na oba programa tadašnje državne televizije prikazivali su se partizanski filmovi, a posebno „Neretva“ u kojoj je radnja obmotana oko dramskog jezgra rušenja mosta na ovoj hercegovačkoj reci. Odluka partizanskog komandanta Hrvata Josipa Broza da se kod Jablanice minira most i da se krišom tokom noći ponovo osposobi za prelaz – u filmskom ostvarenju Veljka Bulajića (bivšeg Crnogorca a potonjeg konvertita u Hrvate) – tumačena je kao ingeniozno ratno lukavstvo i kao velika vojna veština.

Generacija naših očeva se divila maršalu Titu dok je gledala ovaj film i ritualno ga je priznala za „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“. Kada se Broz u poznim godinama upokojio, čini se da se nigde nije plakalo tako histerično kao po Srbiji, iako je u Bosni, Crnoj Gori i Makedoniji postojala oštra konkurencija u ovom takmičenju republika-narikača.

Ova generacija Srba – naših očeva – za kratko vreme je dobrovoljno učinila daleko najveću nacionalnu konverziju u istoriji: veću čak i od onih Srba koji su nekada pod životnom prinudom primali islam. Naši očevi su se u jednoj generaciji odrekli bukvalno svega zbog čega su živeli njihovi očevi i dedovi: pravoslavne vere, krsne slave, ćirličnog pisma, Božića i Uskrsa, četničkih junaka, srpske istorije, porodičnih ikona, demokratske monarhije, nacionalnog identiteta i srpskog jezika. I sve ovo zbog ljubavi prema najvećem hrvatskom vojskovođi Josipu Brozu.

Međutim, na samom kraju osamdesetih godina prošloga veka dolaskom Slobodana Miloševića na čelo srpskih komunista, pojavio se masovni nacionalni preobražaj u istoj generaciji. Mnogi od njih su po prvi put u životu ušli u pravoslavne crkve, vratili su iz vlažnih podruma........

© Нови Стандард