Podijeli :

Najčešći razgovor ovih dana u Srbiji je sledeći razgovor dva N.N. lica koja se negde sretnu, na nekoj lepoj februarskoj šetnjici:

– Da li si gledao intervju sa Vučićem? – kaže prvi dok mu para izalazi iz usta.

– Nisam! – kaže drugi dok mu para izlazi na uši.

– Zašto? – kaže opet prvi dok mu para izalazi iz usta.

– Pa ne mogu više očima da ga vidim? – kaže opet drugi dok mu para izlazi na uši.

– Nisam ni ja, samo pitam!

– A što nisi?

– Ne mogu više da ga gledam!

– Odlično, jesi čuo da Kusta snima novi film… – nastavili bi oni razgovor ko da ništa nije bilo, dok je onom prvom para izlazila na usta, od hladnoće, a onom drugom para izlazila na uši, od besa.

Tako da je predsednikov najveći problem, trenutno, što je došao u jednu prilično nezavidnu situaciju – jedan deo Srbije više ne može očima da ga vidi, dok drugi deo Srbije ne može više da ga gleda.

I zato ljudi počinju da se organizuju spontano: šetaju gradovi, šetaju opštine, šetaju gradski kvartovi, šetaju po zgradama, šetaju po autoputevima, šetaju po magistralama, šetaju po stanovima, sve u nadi da će ishod biti povoljan po njihove oči. A oči su, ko što se zna, ogledalo duše.

Slično je i sa ogledalom predsednika, predsednikovim saradnicima koje niko više ne može da gleda, dok jedan manji deo ne može očima da ih vidi.

Predsednik je naime uspeo da se okruži najiritantnijim pojavama u istoriji svekolikog čovečanstva, pojavama zbog kojih bi i budističkim monasima skočio pritisak dok se nalaze u šestom stadijumu nirvane. Pojavama zbog koje merači za pritisk tiltuju.

Vlasnik jednog režimskog tabloida nedavno je ušao u kafanu sa porodicom i ljudi su tražili od konobara – ili da pomaknu njihov sto što dalje od stola vlasnika tabloida ili da sto vlasnika tabloida pomaknu što dalje od njihovog. Toliko daleko da ne mogu da ga vide, čak ni perifernim vidom.

Šta je posle bilo:........

© TV N1 Sarajevo