Ima mesta na kojima se ideja obnove ruši pod teretom ponavljanja. Gaza je jedno od njih. Svaki put kad prestane bombardovanje, iskrsavaju reči ponovna izgradnja, kao da se radi o neutralnom tlu na kom treba ponovo započeti. Ali tlo nikad nije neutralno. Ono je sačinjeno od slojeva prethodnih ponovnih izgradnji; ruševine kuća su unete na mapu i izbrisane, a onda ih je okupacija ponovo upisala. Govoriti ovde o rekonstrukciji znači suočiti se s paradoksom: kako ponovo graditi kad novoizgrađeno može podleći istom uništavanju koje je bilo njegov uslov.

Ovde je nemoguća obnova ono stanje u kom arhitektura ne može ni da se povuče ni da nešto popravi a da ne reprodukuje logiku dominacije – prostor u kom se gradnja, žaljenje i istrajavanje urušavaju jedno u drugo. To je opis napetosti koja je istovremeno etička i politička: potreba da se deluje usred razaranja iako se zna da delovanjem može da se produži šteta. Razmišljati u okviru nemoguće obnove znači priznati da zadatak arhitekture više nije da ponovo izgradi ono što je uništeno, već da ostane s onim što istrajava. Razaranje Gaze, a šire i Palestine nije ratna slučajnost već strukturni projekat. Ono pokazuje dugotrajno preplitanje arhitekture, politike i kolonijalne moći. Svaka nacrtana mapa, svaki predloženi plan, svako materijalno ograničenje nametnuto blokadama postaje prostorni instrument kontrole. Koliko god dobronamerna, humanitarna obnova često prati tu istu logiku. Ona preobražava katastrofu u problem upravljanja, u kom arhitektura ima ulogu da normalizuje krizu a ne da joj se suprotstavi.

Arhitektura je uvek oscilovala između očuvanja i dominacije. Njeni alati – crtanje, planiranje, merenje – obećavaju red, a ipak ih sistemi nasilja lako uprežu u svoje ciljeve. U Gazi čak i činom ponovne izgradnje nekog zida ili puta upravlja volja okupatora. Beton postaje oružje regulative; brzina postaje način merenja poslušnosti. Edvard Said je jednom napisao da je orijentalizam zamrznuo Istok u nepromenljivu, „bezvremenu sliku“ izvan istorije. Kolonijalni projekat radi nešto slično s vremenom i prostorom: zamrzava život Palestinaca u stanje stalne krize, večitu sadašnjost razaranja i odlaganog popravljanja.

Graditi u takvim uslovima znači nastanjivati ono što Džudit Batler naziva „ubilačkim vremenom“, kad ritmove dnevnog života diktira temporalnost okupacije. Kašnjenja,........

© Peščanik