Izdavačka kuća Clio nedavno je objavila knjigu „Ućutkivanje“ koju su priredili profesor socijalne psihologije na Međunarodnom psihoanalitičkom univerzitetu u Berlinu Mihael B. Buholc i klinički psiholog i psihoanalitičar Aleksandar Dimitrijević, a sa engleskog jezika ju je prevela Marina Vicanović.

Kao što naslov i sugeriše, knjiga, koja ima 12 poglavlja, predstavlja analizu fenomena ućutkivanja u najrazličitijim okolnostima, državama ili istorijskim epohama. Opisana su, između ostalog, gušenja glasova u totalitarnim režimima, ućutkivanja svedoka i počinilaca posle Drugog svetskog rata i drugih ratnih sukoba, primeri samoućutkivanja, ućutkivanje u školama, psihoanalitičkim krugovima, kao i cenzura i ućutkivanje umetničke kreativnosti.

U predgovoru srpskom izdanju Mihael B. Buholc kaže da ljudi često imaju „veoma dobre razloge za ćutanje“: da nekada ne žele da ispadnu izdajnici u borbi sukobljenih strana, ponekad ne bi da priznaju svoje neuspehe, ali, ono što je važno, naglašava profesor socijalne psihologije, „još češće ih ućutkuju tuđe zabrane, podmićivanje, propaganda i licemerje“.

Poslednjih sto godina, navode Dimitrijević i Buholc, propaganda je mnogo puta i u različitim društvima „poslužila tome da uveri ljude kako ne bi trebalo da veruju svojim očima, niti da postavljaju bilo kakva pitanja“.

Kao argument za ovu tezu – iako su mnoga poglavlja knjige posvećena primerima ućutkivanja u drugim državama uključujući i SAD, dobro može da posluži primer Srbije u kojoj se gotovo svakodnevno beleže pritisci vlasti na sudije i tužioce, medije, umetnike, profesore, pisce – gotovo sve građane koji se usude da kažu nešto što zasmeta onima koji u Srbiji imaju najveću moć.

O prividnoj slobodi u ovoj zemlji svedoči i izveštaj Freedom House-a iz ove godine u kome se Srbija našla među državama gde je 2025. godine zabeležen najveći pad sloboda.

Osim toga, prema novom Indeksu transformacije nemačke fondacije Bertelsman, Srbija je svrstana među autokratije, što je........

© Peščanik