U središtu hrišćanstva nalazi se velika rupa, poznatija kao prazan grob. Na Uskrs se slavi odsustvo Boga, a ne neko njegovo sjajno otkrovenje. Grob je prazan zato što se pretpostavlja da je Isus uskrsnuo, ali Novi zavet zapravo ne opisuje taj događaj. On nam prikazuje Isusa pre smrti i onda nam ga kasnije prikazuje kako hoda sa svojim učenicima, ali između te dve epizode postoji još jedna velika rupa.

Razlog je to što se uskrsnuće ne može predstaviti. Ne zato što je suviše sveto, već zato što ono – iako hrišćani veruju da se zaista dogodilo – nije događaj u smislu u kom su događaji donošenje budžeta ili rat protiv Irana. Da smo se tada s telefonom šunjali oko Hristovog groba, ne bismo mogli da snimimo njegovo uskrsnuće. Nije on zevnuo, skočio na noge, zbacio pokrov i zatreptao na jakoj sunčevoj svetlosti. Uskrsnuće dovodi u pitanje samu ideju o tome šta se računa kao događaj. Da li je, na primer, čekanje događaj ili odsustvo događaja? Zaljubljivanje je nekakav događaj, ali ne u smislu u kom je to zagorevanje tosta. Uskrsnuće je nemoguće predstaviti ne zato što ono nije stvarno, već zato što je suviše stvarno da bi se moglo naslikati. Ako postoji nešto što bi se moglo nazvati najstvarnijom stvarnošću, mi to ne bismo mogli da iskažemo jezikom. Bilo bi to jednako teško kao iskazati nesvesno.

Ali Isusovo uskrsnuće nije samo „duhovno“ ili „simbolično“: tu se radi o stvarnom ljudskom telu. Uskrsli Isus jede sa svojim prijateljima da bi pokazao da nije duh, ima stvarne rane na rukama i tako dalje. A ipak je njegovo telo drugačije od, recimo, tela Pita Hegseta – ne zato što je manje sačinjeno od krvi i mesa već zato što je više, intenzivnije takvo.

Pitanje da li se u grobu nešto dogodilo ili nije dovodi nas do pitanja ko je izvestio o nestanku tela. Prva je to učinila Marija Magdalena, koja je verovatno bila seksualna radnica, što znači ne baš najpouzdanija svedokinja u očima establišmenta. Pored toga, ona je, naravno, bila i žena, a u to vreme svedočenje žene smatrano je nevažećim. Dakle, činjenica da su upravo Marija i neke njene drugarice prve prijavile da je grob prazan bila je krajnje neprijatna piscima Jevanđelja i rado bi je izostavili da su mogli. Nisu to uradili možda samo zato što je ta priča bila suviše rasprostranjena da bi se mogla prećutati.

Sve to ne odgovara vernicima ovog sveta, kojima je potrebna mnogo pozitivnija slika Svemogućeg nego što je to prazan prostor. Ali Jahve iz Starog zaveta strogo zabranjuje slike. „Ne gradi sebi lika rezanoga niti kakve slike“ Boga, jer je njegova jedina autentična slika ljudsko meso i krv. Ne možete njim mahati kao idolom ili fetišem u bici protiv neprijatelja, niti se možete progurati u raj paleći tamjan pred njegovim kipom. U stvari, ne možete mu čak dati ni ime, jer bi i to bio način da ga koristite za ostvarivanje sopstvenih interesa.

S druge strane, nekim sinovima Izrailja lakše je da na njega projektuju svoje edipovske fantazije i da ga vide kao velikog tatu, osvetoljubivo božanstvo koje će ih kažnjavati za njihove prekršaje i tako ih osloboditi osećanja krivice. Hebrejsko ime za tu lažnu sliku Jahvea kao patrijarha i super ega je Satana, što znači Tužilac. Kada američki hrišćanski nacionalisti slave Boga kao Vrhovnog komandanta kosmosa, uprkos svojim pantalonama uredno ispeglanim na crtu i sjajnim belim zubima, oni čine greh koji je u Svetom pismu poznat kao idolopoklonstvo. Loša vest je to što Bog nimalo više ne mari za Sjedinjene Države nego za, recimo, Ist Grinsted. Nema izabranog naroda – to nije čak ni Izrael.

U stvari, Bogu prilično idu na živce stari sinovi Izrailja. Neki od njih uporno traže od njega da se ponaša kao super biće, mada on uopšte nije biće u smislu u kom su to najstarija kraljeva kći ili gajde. On nije nikakav predmet, entitet ili pojedinac. On se ne meša u ljudsku istoriju kao američki neokonzervativac. Bog i svet nisu jedan plus jedan. On nije na Nebu onako kao što neko može biti u Čikagu. Izvesno nije na Nebesima uprkos činjenici da ljudi obično s poštovanjem gledaju uvis kad prizivaju njegovo ime. U Knjizi proroka Isaije, kad Izraelićani misle da ga mogu umilostiviti žrtvama paljenicama, on im odgovara da se gadi i njihovog tamjana – i traži od njih da štite udovice i siročad i brane siromašne od nasilja bogatih.

Devica Marija, saznavši da u utrobi nosi Isusa, veliča Boga zato što je zbacio silne s prestola i podigao ponižene, što je gladne napunio blagom, a bogate otpremio praznih ruku. To su tipične teme Starog zaveta. Kao nepoznata devojka iz kraja poznatog po zaostalosti, Marija je sušta slika siromaštva. Sina u njenoj utrobi ubiće rimska država zato što se nije plašio da govori istinu. On će biti žrtva mučenja do smrti, kazne koja je sledovala odbeglim robovima i političkim pobunjenicima. U stvari, imao je sreće što je proveo samo šest sati na krstu. Neke žrtve raspeća bile su šibane danima.

On sam, po svoj prilici, nije bio revolucionar, ali su neki njegovi najbliži sledbenici to skoro izvesno bili. Jedan od njih, Simon zvani Zilot, bio je član antiimperijalističkog gerilskog pokreta toga doba; druga dvojica (Jakov i Jovan) takođe imaju nadimke sa sličnim značenjem („sinovi groma“), dok je Juda Iskariotski možda prodao svog učitelja zato što se nadao da će voditi oružanu pobunu protiv Rimljana i bio razočaran kad se to nije dogodilo. Sam Isus je bio skitnica bez zanimanja koji je optuživao vladajuću kastu i osećao posebnu odbojnost prema porodici, čak i svojoj rođenoj. Važnije je biti veran misiji nego prisustvovati maturi svoje dece.

Mnoga prehrišćanska društva su imala obrede vezane za smrt, sahranu i uskrsnuće. Kultovi vegetacije i plodnosti, mitovi o ubijenom ili ranjenom bogu koji će konačno obnoviti neplodnu zemlju: sve se to, ironično, krije ispod površine najsmelije „moderne“ engleske poeme, „Puste zemlje“ T. S. Eliota. Ta poema je istovremeno arhaična i avangardna. Kao da su ti obrasci i ritmovi nekako ugrađeni u ljudsku psihu. U tom smislu, hrišćanstvo ne donosi čovečanstvu ništa sasvim novo već se oslanja na dugu tradiciju žrtvovanja. Žrtva je zapravo žrtveni jarac koji na sebe preuzima teret grehova i krivice cele zajednice i koji se, umirući u stanju jalove pustoši, uzdiže u novi život.

Hrišćanstvo, međutim, menja taj obrazac iako mu se saobražava. Kultovi plodnosti, žrtvovani bogovi, izlivanje sveže vode na suvu zemlju i tako dalje – sve se to u suštini odnosi na moć. Pleme mora da zagospodari nad prirodom da bi uzgajalo useve i ono to simbolički izvodi sahranjujući u zemlju boga, koji zatim uskrsava. Seme mora umreti da bi biljka procvetala. Ali hrišćanstvo sve to podiže iz ravni prirode i biologije u ravan istorije i moralnosti. Smrt je i dalje suštinski deo iskupljenja – ali sad je to smrt u obliku davanja sebe drugima iz ljubavi, što je oličeno u Isusovom životu. Nužan uslov novog života je to, a ne žrtve paljenice ili ubijanje idola. Moraš umreti za sistem, koji je u Isusovo vreme predstavljala organizovana surovost i nepravednost Rimskog carstva i ponovo se roditi u zajednici prijatelja. Krštenje je zapravo davljenje, a ne pranje.

Daleko je to od kostima zeke i farbanih jaja. Uskrs jeste zabava i radost, ali i kao svaka istinska sreća, ima visoku cenu. Mada samo simbolički, moramo preći ceo put kroz smrt i odricanje od svake imovine ako želimo da isplivamo na drugoj strani. Takvo postupanje bez ikakvih garancija skrivenih u rukavu poznato je kao vera. Zato je rečeno da je Isus sišao u pakao kad je umro – u kakofoniju podrugljivog cičanja, ciničnog keženja, dreke i cerekanja, koje je domen demonskog. Kao zakleti neprijatelj života i smisla, demonsko je posvećeno uništavanju onog što vidi kao budalastu izmišljotinu da išta ljudsko može imati ikakvu vrednost. Moramo sve to istrpeti da bismo prešli na drugu stranu, da bismo od Velikog petka stigli do Uskršnje nedelje. Kao što to kaže V. B. Jejts: „Ništa ne može biti celo ili jedinstveno / što nije bilo rastrgnuto.“

Ne možemo, ipak, smrt ostaviti iza sebe. Najneprijatniji deo hrišćanske poruke je da ćemo, ako zaista volimo, verovatno biti ubijeni. To je gorka ljubav u poređenju sa danas široko rasprostranjenom romantičnom, erotskom ili sentimentalnom ljubavlju. Isus umire kao mučenik, to jest kao neko ko svojevoljno daje svoj život za druge. To je suviše ekstremno za engleski ukus. Ali malo je verovatno da će moć manja od te uspeti da sruši smrtonosnu imperijalnu mašinu kojom danas ne vlada Cezar već Donald Dž. Tramp.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 10.04.2026.

© Peščanik