Ovo je mogao biti grafit na nekom bečkom zidu, između stare zgrade univerziteta, neke od biblioteka i zgrade u kojoj je Branko Radičević izdahnuo na rukama Ane i Mine Karadžić; ovu drugu je voleo, a možda i ona njega. A danas izvesno važi, jer Vuk voli Milu, jer je Mila hrabra i pametna i talentovana kao što je bila i njegova kćerka Mina. Bila mu je negovateljica, sekretarka i računovođa, sem što je bila slikarka, pesnikinja, urednica, korektorka i kućna pomoćnica u kući u kojoj su deca često rano umirala. Otac je hteo da je uda za Njegoša – malo je prevideo njegov monaški status, a bio je protiv njenog izbora, univerzitetskog profesora, jer nije bio bogat; isti otac, fati, na Mininom maternjem nemačkom, podstrekivao je „Vrdničku vilu“ Milicu Stojadinović-Srpkinju, da sakuplja i bezobrazne pesme: Fruška gora, leti – a na šta ćeš drugo misliti kad završiš poslove u vinogradu? Mina je kod kuće u Beču mogla da bira do mile volje, od Daničića do Radičevića (najlepši posle Njegoša), plavookog poljskog Jevrejina, lažnog ukrajinskog grofa i mnogih drugih Slovena. Ona je radije sa fatijem u Trst, u lov na prenumerante, pa kad su strasti uglavnom prošle i kandidati završili u koristoljubivim brakovima, izabrala je skromnog i pedantnog profesora… koji je ubrzo umro.

No dosta o Mini, Mila je u pitanju. Zašto, dakle, Vuk voli Milu? Prvo, što je morala bežati. Drugo, što mora u drugom svetu da se snađe, nauči jezike, nađe učitelje........

© Peščanik