Vučimediji su mi dali jedinstvenu priliku da vidim i čujem najbogatijeg Slovenca, Igora Laha, koji je očito kupio deo paraćinske fabrike stakla, a diktator je tom prilikom još jednom otkrio svoje alko navike, s tim što je ovog puta pomenuo i svoje „drugare – vinare“: jedan je izvesno u Sloveniji (nije Lah), ostaje još samo da se lociraju vinogradi. Utešno, jer tako naslućujemo njegove penzionerske aktivnosti. Neka bi bile prevremene.

Oživljavanje fabrika i investiranje čista je kupovina/prodaja; građenje je isplata dugova sa stalnim povećanjem istih; a sve je samo ljubav prema Srbiji. Na drugoj strani je mržnja prema istoj, dovođenje tenkova i kolonijalizam sa porobljavanjem, što sve predvodi bivši i lažni rektor. Pojednostavljenje i trivijalizacija danas su toliki da se zaista može posumnjati u alko-uzroke ovakvog stanja. Zamor materijala je očigledan, nadrkanost i umor konstantni. Vatru održavaju vučimediji, koji posle toliko vremena još nisu stekli naviku da pogađaju šta diktator kaže, šta namerava i kako ostvaruje, i uporno prave greške u proceni, faktima i zaključcima. Pozivaju se na anal-litičare, koji daju završnu ludačku formulaciju na jezicima škola za posebne potrebe. Naročito opasna posledica svega toga je tupa ogorčenost pojedinca/građanina i težak motivacijski proces. Izgleda da on ne može da prestane da pije.

Na prvi pogled, spoljna politika izgleda kao manji problem: pljuvanje iznutra i prilizivanje spolja na trenutke izgleda kao prihvatljivo rešenje. Uostalom, spolja se registruje samo zvanična sfera, nema tih stranih službi koje bi pratile, prevodile i uvažavale hiperproizvodnju kulta ličnosti, mešavinu pornografije, šarlatanstva, amaterstva i laganja bez prestanka. No upravo u tome događaju se kobne greške: trgovina oružjem sa Izraelom čini državu saučesnicom genocida. Evropska zajednica načinila je nedavno jednu od svojih kobnih grešaka, odlukom da se ne prekine proces pregovora sa Izraelom o priključenju EU, i pogazila svoj još jedini ujedinjujući, nepogaženi, bezuslovni princip, ukidanje smrtne kazne: Izrael je upravo uveo smrtnu kaznu, samo za Palestince. Mora li Srbija zaista uvek da bude na strani najgoreg? Velika mogućnost malih danas je upravo u zauzimanju moralnog stava i etičkih merila koja ne koštaju ništa, ne pogoršavaju i ne poboljšavaju položaj u globalnom ludilu, a bar drže glave iznad sramote. I opet je alkohol tu: ključni deo spoljne politike je plan da se gazde Kinezi zapiju od srpskog vina…

Pijano zaplitanje najvidljiviji je i najneprijatniji aspekt – naizmenično samohvalisanje i samosažaljenje, optuživanje svih kroz providno „hvaljenje“ drugih, trenutno fiksiranih protivnika. Sa takvom osobom svakodnevica je nepodnošljiva, i kada se neprestano insistira na motivu države kao porodice, paralela je obespokojavajuća. O naročito odvratnom tipu patrijarhata da i ne govorimo…

Najjednostavnije rešenje je primena postojećih zakona protiv reklamiranja i promovisanja upotrebe i proizvodnje alkohola – bar to, jer protiv mnogih i trajnih posledica alko-zavisnosti nema zakonskih propisa. Društveni mehanizmi ponegde i povremeno deluju, premda nisu posebno uticajni, no uslov je dobrovoljni pristanak zavisnika. Zakonska prinuda lečenja takođe postoji… Najgore što se može učiniti je okretanje glave i tolerisanje, jer zavisnik nikada nije sposoban da sam definiše svoj problem…

Mirno okopavanje vinograda možda je daleka, a možda i bliska perspektiva: kakva god da je, odgovornost je nedeljiva, a okolnost nije olakšavajuća. Naprotiv, smanjeno stanje svesti je otežavajuća okolnost za bilo kojeg predstavnika vlasti.

Peščanik.net, 23.04.2026.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)

Volim rakiju, al’ više volim vino - 23/04/2026

Sramoćenje žrtava - 20/04/2026

Gospod i gospoda - 18/04/2026

© Peščanik