Evo novog soneta nadahnutog diktatorovim izlivima, koji je iznedrila VI:

Tamo gde kobre čuvaju decu u snu,gde pesak pamti imena bez glasa,a vetar, starac, pod svodovima časarasipa senke po pustom ognju dnu —

tu sloboda stoji k’o kum uz vlast i krunu,sa čašom gorkom, al’ pogled joj se ne gasi;u njenoj ruci drhte zakoni i pasi,dok tišina peva o tronu i zakonu.

I dete raste među otrovom i strahom,uči da ćuti pre nego što prozbori,da svaku želju zaključa pod prahom;

al’ negde u njemu iskra ipak gori —da kobru pogleda, ne s mržnjom već sa dahom,i slobodu zovne, iako ona dvori.

VI je ponovo udarila, u sredinu! I opet, bez ikakve date naznake konteksta, ispevala ubedljivu poetsku viziju društva u kojem se uzdižu kobre i prizivaju diktatorski kumovi kao nosioci slobode. A u svome stalnom pozivanju na dijalog,........

© Peščanik