Tako se zvao balet koji smo kućno izvodili u olovnim godinama 1976-80, kada je Tito razvio ukus za severnokorejske manifestacije i masivniju primenu člana 133. Tada sam to nazvala „kućnom književnošću“, premda je pokret, sem izmenjivanja tekstova koji nisu imali nikakve šanse a ni namere da budu objavljeni, bio većinom performativan: balet, komična opera, pa čak i izložba eko-nameštaja, kad je kroz mojih 41 kvm u jednom danu prošlo (i potpisalo se) 143 ljudi. Pokret se docnije proširio na uglavnom žensku inicijativu i periodične izložbe u CEP-u u Beogradu, koje su otvarali ugledni stvaraoci iz doba kućne književnosti, kao Velimir Ćurgus Kazimir. Jedna od popularnih tačaka pomenutog baleta bio je ples labudića, koji sam sa svojom mamom usavršila mnogo godina ranije. Naše tadašnje snove ostvario je decenijama docnije Ballet Trocadero de Monte Carlo, kraće Trocks, grupa gej baletana: druga generacija je unajmila ruske profesorke baleta i ostvarila kvalitet koji više nije parodija, već vrhunsko ispitivanje tela. Što se kućne književnosti tiče, pominjem još komične opere, posebno Stevu i Anđu (kripto imena Tita i Jovanke) i J….a Mara bumbara, sa temom zamene identiteta dva udbaša i čuvenom horskom arijom „Njegove plave oči…“ na stihove Oskara........

© Peščanik