Čini mi se da ne preterujem sa pretencioznim naslovom: optužena sam da mrzim sve srpsko već 1991, a pre toga mi je otvoreno rečeno da više ne pripadam srpskoj kulturi (1989). Petnaest godina docnije, 2006, u Sloveniji je rečeno – govorim o javno objavljenim stavovima – da mrzim sve slovenačko: imam, dakle, i komparativnu perspektivu. Naglašavam da to ne navodim da bih stvar negirala ili potvrdila, već pokušavam da ispitam šta to znači u javnom sporazumevanju, kulturi i pre svega u politici. I upravo zato, krenuću od posledica tog proglašavanja, odnosno dobijanja etikete mrziteljke svega nečijega.

Negde u doba zvaničnog proglašenja od strane predsednika i nekolicine članova UKS (Udruženja književnika Srbije), početkom godine 1991, sedela sam u Donjem Kolarcu i čekala američkog prijatelja, kad su mom stolu prišli Tanasije Mladenović i Antonije Isaković (SANU UKS) i zamolili me da im odgovorim na pitanje, na šta sam jednako ljubazno pristala. Govorio je uglavnom Mladenović. Rekao je da su (Ko? Nisam saznala) već duže vremena ispitivali moje poreklo, jer im se zbog jačine, dužine i dubine zlobe onoga što pišem, učinilo da sam jevrejskog porekla; istraživanje je pokazalo da sam čistog srpskog porekla sa obe roditeljske strane. Očito nisu detektovali mog dedu, bez ikakve sumnje romsko-mađarskog porekla, ali to sam prećutala. Zaključak je zapravo bio ponuda – data mi je poslednja šansa, a na osnovu porekla, da se promenim i pristupim svojima te potvrdim svoje nove stavove, dokazujući to svojim pisanjem. Bila sam iskreno polaskana, jer je moje pisanje očito primećeno, a njegov značaj i uticaj priznati. Odgovorila sam da sam zahvalna za priznanje i to........

© Peščanik