Američki rat protiv Irana još dugo će izazivati patnju i stradanje širom sveta. Ta katastrofa bi se mogla razumeti kao delo neuravnoteženog predsednika podložnog manipulacijama, koji je verovao da će iranski režim brzo pasti i biti zamenjen vladom sačinjenom od zahvalnih, proamerički raspoloženih Iranaca. Odlučnost protivnika ga je zaprepastila. Ipak, kad krivimo poremećenog predsednika za tu nevolju gubimo iz vida raspoloženje javnog mnjenja koje je omogućilo da se baš on nađe na tom položaju.

Nije neobično što je demokratsko vođstvo, koje je nedavno kritikovalo Donalda Trampa zato što nije dovoljno oštar prema Iranu, malo šta učinilo da zaustavi Trampov novi rat. Hilari Klinton je najavila Trampovu genocidnu logiku protiv Irana još 2008, kad je obećala da će „potpuno zbrisati“ tu zemlju ako se usudi da lansira nuklearno oružje na Izrael. (Klinton se poslužila tom besmisleno neverovatnom idejom zato što je htela da se okoristi popularnom američkom fantazijom o uništenju Irana.) Drugi Trampovi protivnici spremni su da mnoge predsednikove pretnje okite humanitarnim motivima: Majkl Makfol, ambasador u Rusiji u vreme Baraka Obame, sredinom marta je rekao da bi „voleo da vidi oslobođenje iranskog naroda“ i dodao, „ako [Trampov] rat postigne taj cilj, povući ću svoju kritiku njegovog rata i rado ću ga pohvaliti“.

Sve razornija moralna i ideološka konfuzija američkog društva seže dalje od Trampa, čak do njegovih najljućih političkih protivnika. Jedna od rasprostranjenih sumanutih ideja jeste uverenje da Iranci žarko žude za američkom vrstom slobode. Potpuno se gubi iz vida činjenica da su oni naslednici stare civilizacije čiju je putanju odredila njena sopstvena specifična istorija. To bizarno očekivanje, koje je sažeto izrazio Tomas L. Fridman kad je rekao „želim da svako postane Amerikanac“, ideal je obe američke partije. Dele ga i pojedinci u mnogim institucijama, od osoba koje ispituju i kreiraju javno mnjenje u organizaciji American Enterprise Institute do liberalnih misionara američkog načina života u listovima kao što su New York Times, The Washington Post, Foreign Affairs i The Atlantic. Kad je reč o Iranu, to očekivanje traje decenijama.

Iran je 1953. takoreći postao američki skutonoša posle državnog udara protiv vlade Muhameda Mosadeka, koji je organizovala CIA. Umesto Mosadeka, Sjedinjene Države su postavile korumpiranog i represivnog šaha Muhameda Rezu Pahlavija, spremnog da služi njihovim interesima vezanim za naftu i naoružanje. CIA je obučila njegovu vojsku i policiju tehnikama torture, a njegovim izvršnim organima usadila teorije politikologa Samjuela Hantingtona. Mentori Irana bili su, naravno, zaprepašćeni vulkanskom erupcijom narodnog antiamerikanizma u zemlji 1978. Mnogi od njih su podsticali šaha da se oštrijim merama obračuna s protestom. „Iran mirniji dok šah primenjuje silu“ – glasio je udarni naslov u New York Timesu 19. novembra te godine. Kad je šah zbačen 1979, tokom iranske revolucije, vlast je prigrabio Ajatolah Homeini a američke diplomate, vojno osoblje i biznismeni bili su isterani iz zemlje. Traumatizovani proterivanjem svojih zemljaka i dugotrajnim poniženjem koje je donela talačka kriza 1979-1981, američki lideri podržali su žestok napad Sadama Huseina na Iran. Uprkos svemu tome, ambiciozni američki spasioci još ne mogu da shvate zašto bi iranski lideri radije uništili svetsku ekonomiju nego što bi svoj mukotrpno stečeni nacionalni suverenitet predali sadistički imperijalističkim Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima na Bliskom istoku.

Prelazeći s obećanja da će osloboditi........

© Peščanik