„Čak i u najmračnijim vremenima“, piše Hana Arent, „imamo pravo da očekujemo neko prosvetljenje.“ Te reči su istaknute na zadnjoj korici ranog Pelikanovog izdanja njene knjige Ljudi u mračnim vremenima, koju sam spazio na jednoj od pretrpanih polica u mom himalajskom domu jednog nesrećnog novogodišnjeg jutra. Tek što me je zaprepastio naslov u New York Timesu „Odbrana američke intervencije u Venecueli“, video sam još užasniji podnaslov: „Bivši izaslanik Eliot Abrams kaže da administracija mora još jače pogurati promenu režima u Venecueli.“ Odmah sam dohvatio knjigu Hane Arent jer me je privukla njena ideja da u mračnom vremenu ljudi imaju pravo na prosvetljenje. Nisam mogao a da ne preletim pogledom preko drugih knjiga u svojoj biblioteci i ne zapitam se, sve uznemireniji, koliko je među njima onih koje danas mogu doneti ikakvo prosvetljenje.

Za mene to nije apstraktno pitanje. Pre tri i po decenije došao sam u ovo himalajsko selo uveren da sam pročitao mnogo proznih književnih dela, poezije i kritike, ali nedovoljno istorije i filozofije, i da će temeljno čitanje u tim oblastima ublažiti glavni uzrok stida u mom životu. Činilo mi se da ne znam ništa o svetu koji se, po uverenju prefinjene elite čak i u socijalističkoj i nesvrstanoj Indiji, bližio kraju istorije: mestu homogenizovanom zahvaljujući naporima američke „nezamenjive nacije“, u kojoj je kapitalizam mirno koegzistirao s liberalno-demokratskim institucijama. Grozničavo čitanje naivnog autodidakta, kakav sam bio u svojim dvadesetim godinama, neometano ličnim i profesionalnim obavezama, pružilo mi je – mada toga tada nisam bio svestan – znatan intelektualni kapital za pisca publicistike. Skoro sve knjige koje sam pročitao, među njima i Pelikanovo izdanje Ljudi u mračnim vremenima, preživele su decenije mraza i vlage u planinskoj kući bez grejanja.

Kakvu mi mudrost one nude sada, kada istorija kao da se zaista bliži svom užasnom kraju i kada demonska mržnja plamti širom „slobodnog sveta“ i van njega? Pokazalo se da je liberalno-demokratski poredak prevara, strahovito nepravedan ekonomski sistem u kome nekolicina miljenika raspolaže životima svojih brojnih žrtava. Ali to nije sve: učešće zapadnih elita u genocidu van svojih zemalja, praćeno divljačkim obračunima kod kuće, otkrilo je da njihova moć počiva na starim strukturama dominacije, koje one više i ne pokušavaju da prikriju ili opravdaju pozivanjem na univerzalne vrednosti.

Svako ko živi od pisanja i čitanja oseća da nam je potreban novi narativ o izgradnji i propasti modernog sveta. Tako sam barem sebi govorio dok sam šetao kroz svoju biblioteku otvarajući ovu ili onu knjigu, zadržavajući se na nekim stranicama i preskačući druge. To ponašanje je prepoznatljivo svima koji u štampanom tekstu traže kratak predah od katastrofe ili hitnu sublimaciju onoga što Arent zove „legitimna mržnja koja te ipak čini ružnim, opravdan gnev od koga ti promukne glas“. Moja nerazumna nada da će mi neka rečenica ili pasus objasniti kako stoje stvari ostala je, naravno, neuslišena. Ali svest o tome da naša nesrećna sudbina nije jedinstvena ipak donosi izvesno olakšanje.

Na vrhuncu imperijalizma, 1901. godine, Mark Tven je napisao esej pod naslovom „Osobi koja sedi u mraku“. U njemu je opisao „civilizovanu“ silu koja se kreće „sa svojom zastavom Princa mira u jednoj ruci i korpom za plen i kasapskim nožem u drugoj“. A tu su i napomene Džordža Orvela o fašističkom zanosu među britanskim političarima i novinarima tokom dvadesetih i........

© Peščanik