Blebećući o izborima – nepogodi u kojoj njegova partija svaki put prođe gore nego u prethodnoj, i u kojoj se ovog puta pogotovo ne može nadati srećnom ishodu, jer, siromah, mic po mic, ostaje bez članstva, prepušten svojoj ličnoj dovitljivosti, uslužnosti, šarmu i muzikalnosti – ministar policije rekao je da nikad nije bio za vanredne izbore, što je već misao za svaku hvalu: ko jednom, sa članskom kartom Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, kroči u čarobni svet Slobodana Miloševića, ne bi smeo nikada da strepi hoće li se čarolija i nezasluženo plandovanje nastaviti, dakle, ako mora da bude u pripravnosti povremeno, svake četvrte godine, ne bi smeo profesionalni vazal da ima tremu i u međuvremenu.

Ali, zašto bi Dač stvari predstavio ovako kako ih ja vidim? Svom rekao bih iskrenom stavu dodao je slikovitu mudroliju: „Da su izbori dobri, i crkva bi ih imala.“

Najbolji student koji se ikada ukazao na Voždovcu govorio je malo o vanrednim izborima, malo o izborima uopšte, kao o neprilici koja u zakonom propisanom ritmu remeti rajsku kolotečinu i blagopoluchie u kojem živuju naši velikodostojnici; pitao sam se koji ga je obrazac iz neiscrpne narodove riznice nadahnuo da svoju karijeru uporedi sa uzvišenim životom sveštenstva, da nije onaj kojim istrajniji pijanci pokušavaju da odvrate nekog malodušnika koji bi kući: „Da je kuća dobra, i vuk bi je imao.“ Drugi pak veseljaci, manje vezani za prirodu, a........

© Peščanik