Kad na ulici opazim gologlavo dete u kolicima, a duva vetar, roditeljima u sebi očitam već ustaljenu bukvicu: „Svetska zdravstvena organizacija preporučuje kapu kad god je napolju manje trideset pet stepeni Farenhajta, i/li kad je vetar jači od četiri bofora“; pred učenicom drugog razreda naglas sam se nedavno pozvao na tu udrugu: „Svetska zdravstvena organizacija upozorava da dete ne bi smelo pojesti više od dva kinder-buena dnevno…“ Samo se nasmešila: „Svetska zdravstvena organizacija? Zašto bi ti njima verovao?“

Redovno me ispravlja ako neku reč pogrešno akcentujem, ili ako mi se omakne neki od milijardu mojih arhaizama i lokalizama, te joj moradoh reći: „Znaš li ti koga ispravljaš i kome se pomalo, moram reći, i podsmevaš, rugaš se trgovcu rečima, da, da, ja prodajem reči, pisane ili pevane, kako kad, te su reči za mene besplatne, znaju ih i moji kupci, ali ja ih rasporedim onako kako dosad nisu bile poređane, i kupci, vajni vlasnici novina, ili televizije moraju da mi plate.“

Proveravajući, u sitnosopstveničke i spoznajne svrhe, koja izmišljotina može proći, a koja ne, nedavno sam se, u društvu gde sam dospeo kao ličnost uveliko neslavna, pozvao na ovaj podatak iz mog CV-ja: „Kao otac jugoslovenske (a samim tim i sprske) semiologije, ne mogu da ostanem nem, pošto nisam gluv ni slep, na abnormalije, na nesporazume i izvitoperenosti koje krase savremeno novinarstvo, ali kojima, moram reći, i vi neretko podlegnete…“ – Možda zato što su svi znatno mlađi od mene, a možda i zato što nisu znali ko je otac srpske semantike, prešli su ćutke preko mog hvalisanja…

U Farkaždinu, pak, gde se nisam lažno predstavio, bio sam izručen otvorenoj sumnji: u letnje rano popodne, nedeljno, kad se ne čuje nijedna kumrija, ni crkvena zvona, nego šor miruje kao da pozira Savi Šumanoviću, na drvenoj klupici pod orahom sede dve devojčice, jedna školskog, druga predškolskog uzrasta; pošto su odomaćene i same, mora da su unuke mog ne baš tako ni dalekog rođaka, ali koga u ovom stoleću nisam nijednom video; u dvorištu ugledamo moja žena i ja rodu, to je vaša roda, jeste, ne smeta vam da je malo gledam, a Ljubica da je slika, može… – Baš je lepa, kažem, i baš imate sreće, vi ste Miletove unuke, jesmo, e, mi smo rod, jesmo, ja vam dođem deda-stric… Obe me iznova osmotriše, mlađa, kojoj sam prvoj dosadio i koja me uveliko nije gledala, okreće glavu ka meni, a starija izriče zajednički stav: „Nisam nikad čula za vas.“

Ali, nisam se slučajno predstavio novopoznanicima kao rodonačelnik jugoslovenske semiotike, sklon sam ja da i javno, iako sam krajnje samouk, popujem o oznakama i označenom: na novoj i upadljivoj tabli, nadomak moje prvobitne opštine, piše OBILAZAK. Nema nikakve strelice, nikakvog dodatnog objašnjenja, šta se obilazi, sa koje strane… Nema nikakve prepreke, nema rampe, nema dodatog putokaza… Nijedno račvanje, nijedan krak, ne doima se ni poželjnim, ni zabranjenim… Obilazak, i vsjo…

Ne znam nemački, ali upamtio sam njihovu reč: Umleitung! Uz koju uvek ide mala da kažem mapa, skica na kojoj vidiš šta ćeš zaobići, nacrtano je sa koje se strane to jedino može obaviti, nacrtano je mesto gde ćeš se opet vratiti na putanju sa koje si privremeno skrajnut, obično piše i koliko je dugačko to obilaženje, kod nas samo OBILAZAK, sedi pa plači.

Ali da se vratim trgovini rečima, njihovom kreativnom raspoređivanju: svakog dana na televiziji čujem pedeset puta „u kosmajskom selu Rogača“, „u banatskom selu Alibunar“, ko vas je to naučio, ili ko vas je ovlastio da razvrgnete vekovno zajedništvo tih reči, koje su skladno i radosno bivale obe u istom padežu? Bio sam u lijepom, starom gradu Višegradu, a nisam bio u lijepom, starom gradu Višegrad. Nije li „u selu Ježevica“ isto što i „u gradu Višegrad“? Jezik ne pravi nikakvu razliku između sela i grada: u gradu Beogradu, u selu Perlezu.

Ponekad zanemarim sadržaj vesti i motrim, vrebam takoreći, hoće li se ikome od poslenica/poslenika pis. reči potkrasti, omaći „u selu Barandi“, ne, ne i ne, moraće gramatika, sirotica, da pogne glavu pred praksom i da jednog lepog dana prizna ovu nakaradnu kombinaciju („u selu Baranda“) koja nama starovercima malo je reći zagorčava ionako zagorčan život. A neću biti tu da seirim ako neko novo pokolenje lingvista otprizna ovo što će uskoro morati da bude i zvanično priznato: jedno prirodno, intuitivno shvatljivo pravilo otcepilo se od srpskog jezika, pravnog naslednika i pravnog prethodnika srpsko-hrvatskog tj. hrvatsko-srpskog jezika.

Nisam se pomirio ni sa novoizrazom „svedočiti nečemu“, nije valjda skovan po uzoru na izum sportskih izveštača – „gostovati nekome“? Koliko besomučnog falširanja u mater. jeziku – Da sam ja neki državni institut za očiglednosti u jeziku, zaposlio bih sebe, part time, da koliko-toliko pomognem i nezgrapnima na jednoj, i tankoćutnima na suprotnoj strani: ako jednog slušaoca poštedite neke bedastoće, poštedeli ste celo što se kaže slušalaštvo.

Peščanik.net, 26.02.2026.

Muzički blog Ljubomira Živkova

© Peščanik