Kad na ulici opazim gologlavo dete u kolicima, a duva vetar, roditeljima u sebi očitam već ustaljenu bukvicu: „Svetska zdravstvena organizacija preporučuje kapu kad god je napolju manje trideset pet stepeni Farenhajta, i/li kad je vetar jači od četiri bofora“; pred učenicom drugog razreda naglas sam se nedavno pozvao na tu udrugu: „Svetska zdravstvena organizacija upozorava da dete ne bi smelo pojesti više od dva kinder-buena dnevno…“ Samo se nasmešila: „Svetska zdravstvena organizacija? Zašto bi ti njima verovao?“

Redovno me ispravlja ako neku reč pogrešno akcentujem, ili ako mi se omakne neki od milijardu mojih arhaizama i lokalizama, te joj moradoh reći: „Znaš li ti koga ispravljaš i kome se pomalo, moram reći, i podsmevaš, rugaš se trgovcu rečima, da, da, ja prodajem reči, pisane ili pevane, kako kad, te su reči za mene besplatne, znaju ih i moji kupci, ali ja ih rasporedim onako kako dosad nisu bile poređane, i kupci, vajni vlasnici novina, ili televizije moraju da mi plate.“

Proveravajući, u sitnosopstveničke i spoznajne svrhe, koja izmišljotina može proći, a koja ne, nedavno sam se, u društvu gde sam dospeo kao ličnost uveliko neslavna, pozvao na ovaj podatak iz mog CV-ja: „Kao otac jugoslovenske (a samim tim i sprske)........

© Peščanik