U nedavnom tekstu za Peščanik tvrdio sam da ekonomska kriza sama po sebi retko dovodi do političkih promena. Današnja Srbija nudi obrnuti zagonetku: šta ako politička previranja ne ostave vidljiv ožiljak na ekonomiji? Šta bi to otkrilo o strukturi privrede, o otpornosti – ili inertnosti – društva, i o spremnosti javnosti da podrži političku promenu?

Političke krize se u pravilu povezuju s ekonomskim poremećajima, čak i kada ne prerastu u potpunu nestabilnost. Iz marksističke perspektive, ova veza prolazi kroz krugove kapitala kako ih je opisao Marks u „Kapitalu, tom 2“: prekidi u bilo kojoj fazi – proizvodnje, cirkulacije ili realizacije – mogu zaustaviti akumulaciju. Savremena empirijska istraživanja (Alesina i dr., 1996) potvrđuju da državni udari, masovni protesti i nasilne političke smene vlasti usporavaju rast prvenstveno odvraćanjem investicija.

U tom okviru izdvajaju se tri kanala. Prvo, politički nemiri mogu prekinuti cirkulaciju kapitala: štrajkovi, protesti i blokade zaustavljaju proizvodnju, odlažu realizaciju viška vrednosti i – u sektorima koji zavise od izvoza i turizma – smanjuju devizne prihode, ograničavajući pretvaranje viška vrednosti u globalno prometni kapital. Drugo, neizvesnost menja ponašanje domaćih kapitalista: može usporiti obrt kapitala, potaknuti gomilanje likvidne imovine i ubrzati odliv kapitala – obrasci koji su u skladu sa srpskim perifernim političkim kapitalizmom, gde se državni resursi usmeravaju ka politički povezanim sektorima, a ne ka široko zasnovanim produktivnim ulaganjima. Treće, strani kapital reaguje brzo: zaustavlja projekte „na zelenoj livadi“, odgađa proširenja i agresivnije iznosi profite u inostranstvo. U modelu zavisne akumulacije koji se snažno oslanja na strane direktne investicije, takvi potezi menjaju raspodelu viška vrednosti između domaćeg i stranog kapitala.

Finansijska nestabilnost u ovom okviru nije samo tehnički disbalans, već i mehanizam preraspodele: depresijacija valute, inflacija i više kamatne stope prenose vrednost s rada na kapital. U Srbiji su se političke krize često prenosile preko globalnih i regionalnih finansijskih kanala, pojačavajući klasne efekte sve dok ne bi zapretile samoj akumulaciji.

Ipak, podaci za januar-jul 2025. otkrivaju složeniju sliku. Prema zvaničnim statistikama, realni BDP je porastao za 2,0 posto i u prvom i u drugom kvartalu, što implicira godišnju stopu neposredno ispod 3 posto, koliko za 2025. prognoziraju Svetska banka i MMF – manjak koji teško da je dramatičan, posebno s obzirom na to da rast obično ubrzava prema kraju godine. Industrijska proizvodnja sledi uobičajeni sezonski ritam, promet u maloprodaji je stabilan, a dinar je ostao uglavnom stabilan.

Međutim, bilans kapitalnih tokova baca senku na ovu prividnu otpornost. Prilivi stranih direktnih investicija su u padu, a u prvoj polovini 2025. zabeležen je i odliv portfeljskog kapitala – retka pojava u prethodnim godinama. Ovo sugeriše da, iako je kratkoročna cirkulacija kapitala očuvana, očekivanja kapitala u dužem roku postaju nesigurnija.

Na papiru, privreda još uvek kao da je imuna na politička previranja koja pune ulice od novembra 2024. U zemlji gde su se političke krize istorijski često prelivale u ekonomsku nestabilnost, ovo razdvajanje je upadljivo. Iako su protesti od novembra 2024. bili masovni i dugotrajni, nedostaje im organizacioni doseg, klasna alijansa i alternativna ekonomska vizija koja bi ugrozila reprodukciju postojećeg režima akumulacije – što kapitalu omogućava da ih tretira kao turbulenciju, a ne kao sistemski rizik.

Da li ovakva slika ukazuje na strukturnu otpornost ili na ukorenjenu inertnost praćenu sve jasnijim „pukotinama“ u investicionim tokovima – pitanje je koje ovaj tekst nastoji da istraži. Ovde razvijena teza jeste da stabilnost odražava samoojačavajuću logiku srpskog perifernog političkog kapitalizma – sistema čija se kratkoročna postojanost manje oslanja na dinamičan rast, a više na segmentaciju političkih i ekonomskih elita i odsustvo verodostojne alternativne akumulacione strategije. Ta stabilnost, međutim, ima svoju cenu: reprodukuje obrasce koji onemogućavaju transformativne promene u ekonomiji i politici. Istovremeno, društvena baza protesta ostaje ograničena – pretežno u okvirima srednjih slojeva – što sugeriše da sadašnja politička kriza ne uključuje one društvene grupe čija bi mobilizacija mogla da ozbiljnije ugrozi režim akumulacije.

Upravo zato je za razumevanje sadašnje krize važno obratiti pažnju na ekonomske podatke – ne zato što oni sami mogu objasniti političku dinamiku, već zato što otkrivaju u kojoj meri kapital i društvo (ne) reaguju na politička previranja. Pritom, važno je naglasiti da se ovde ne analiziraju izolovani mesečni podaci, već njihovo mesto u dužim trendovima. Upravo tu, po mom mišljenju, greše i vlast i opozicija: izvode dalekosežne političke zaključke iz nekoliko povoljnih ili nepovoljnih meseci, dok zanemaruju širu dinamiku prethodnih godina. Kada se ekonomski rezultati posmatraju u kontinuitetu, kratkoročne oscilacije dobijaju drugačije značenje – one češće ukazuju na sezonske obrasce ili administrativna kašnjenja nego na suštinske promene u akumulacionom režimu. Takva perspektiva omogućava da politička kriza i ekonomska kretanja budu stavljeni u realističniji odnos.

Politička previranja mogu uticati na privredu prekidom cirkulacije kapitala – štrajkovi, protesti i blokade mogu zaustaviti proizvodnju, usporiti promet robe i otežati realizaciju viška vrednosti. Ipak, industrijska aktivnost za sada ne pokazuje dokaze o takvim poremećajima (Grafikon 1). Industrijska proizvodnja u Srbiji porasla je u junu 2025. za 2,5% u odnosu na isti mesec prethodne godine, uz mesečni rast od 1,2% nakon sezonskog prilagođavanja.

Maloprodaja – još jedna oblast u kojoj bi politička nestabilnost brzo mogla da priguši tražnju smanjenom mobilnošću potrošača ili preventivnom štednjom – takođe je zadržala rast. U junu je promet porastao za 7,7% nominalno i 4,3% realno na godišnjem nivou, dok su proseci za januar-jun iznosili 5,4% i 2,2%. Ovi podaci........

© Peščanik