U poslednjim danima januara 2026. generalni sekretar Ujedinjenih nacija António Guterres uputio je neuobičajeno oštro upozorenje da se Ujedinjene nacije približavaju „neposrednom finansijskom kolapsu“. Okidač nije ni misteriozan ni tehnički: do kraja 2025. UN su imale oko 1,57 milijardi dolara neizmirenih obaveznih doprinosa (zaostataka), što je najviši zabeleženi iznos do sada. U poređenju sa redovnim budžetom UN za 2026. godinu od 3,45 milijardi dolara, taj iznos predstavlja oko 45% jednogodišnjeg osnovnog operativnog budžeta. U istom upozorenju, Guterres je nagovestio i kritičnu tačku: bez potpunih i blagovremenih uplata (ili bez temeljite reforme finansijskih pravila), UN bi mogle ostati bez gotovine već u julu 2026.

Ništa od ovoga se ne dešava zato što su mirovne operacije iznenada postale neefikasne, zato što su humanitarne potrebe nekako sve iznenadile, ili zato što su računovođe zaboravile aritmetiku. Sa formalne strane, izjava govori o zaostacima, pravilima likvidnosti i novčanim tokovima. Suštinski, ona govori o povlačenju političke posvećenosti, naročito od strane velikih sila, i o normalizaciji jednog pogodnog aranžmana: formalno ostati unutar multilateralnih institucija, dok se one istovremeno izgladnjuju uskraćivanjem predvidivih resursa. UN su i ranije prolazile kroz političke i finansijske krize, ali kombinacija neuobičajeno oštrog jezika generalnog sekretara, razmera zaostataka i konkretnog odbrojavanja do iscrpljivanja gotovine čini da ova epizoda manje liči na rutinsku disfunkciju, a više na ozbiljan test izdržljivosti multilateralnog upravljanja.

Ako je ova kriza politička, onda su i njeni uzroci politički. Ona odražava dugotrajan i vidljiv obrazac u kojem velike države tretiraju multilateralizam kao meni, a ne kao sistem, i u kojem obavezne doprinose posmatraju kao nešto opciono onda kada to postane politički korisno.

Sjedinjene Američke Države odigrale su odlučujuću ulogu u dovođenju sistema do ove ivice, ne samo zbog težine svog finansijskog učešća, već i zato što su zaostaci u plaćanju upareni sa širom političkom strategijom povlačenja. Pod Donaldom Trampom, Vašington je oživeo i formalizovao logiku „selektivnog multilateralizma“: administracija se povlači iz međunarodnih ugovora i tela UN kada joj se ne dopada osnovni cilj, a iz drugih institucija izlazi kada se samom cilju ne protivi, ali organizaciju prikazuje kao rasipničku, duplirajuću ili politički pristrasnu. Paket povlačenja od 7. januara obuhvata oba pravca. Na ideološkoj strani istaknuti su okviri i tela vezani za klimatska pitanja i rodna ili reproduktivna prava, uključujući Okvirnu konvenciju UN o klimatskim promenama, UN Women i Populacioni fond UN. Na „menadžerskoj“ strani, razvojne i ekonomske institucije našle su se na meti pod izgovorom neefikasnosti, uključujući UNCTAD.

Ovaj zaokret nije samo pitanje izlazaka ili rezova. On podrazumeva i ponudu zamenskih arhitektura, a tu Trampov „Odbor za mir“ ima značaj kao politički signal, čak i ako mu je pravni status uzak. Krajem januara Tramp je Odbor predstavio kao telo koje bi sarađivalo sa UN, ali je istovremeno, u svom karakteristično dvosmislenom stilu, nagovestio da bi mogao da funkcioniše i bez UN. Ta dvosmislenost je suština. Ona projektuje alternativni model diplomatije: vođene liderima, minilateralne, fleksibilne i samo labavo vezane za univerzalne institucije. U praksi, to implicira da UN više nisu podrazumevani forum za upravljanje sukobima, već jedna od opcija među drugima – i potencijalno opcija po izboru.

Ipak, bila bi greška svesti finansijsku krizu UN isključivo na američko ponašanje. Likvidnosni pritisak se pojačava jer su i druge velike sile normalizovale kašnjenja u plaćanju i zaostatke, čineći sistem krhkim i pre nego što najveći platiša zakasni. Oko jedne četvrtine svih država članica sistematski kasni sa uplatama. Sredinom decembra 2025. najveći neizmireni iznosi u redovnom budžetu odnosili su se na Sjedinjene Države (oko 1,5 milijardi dolara), Kinu (192 miliona) i Rusiju (72 miliona). Širi poen nije u tačnim iznosima na određeni datum, već u onome što oni signaliziraju: dinamika plaćanja je postala politizovana i diskreciona čak i među državama koje očigledno imaju kapacitet da plate. Efekat je kumulativan. Kada veliki platiše počnu da tretiraju doprinose kao polugu, a ne kao obavezu, sistem gubi predvidivost koja je neophodna da bi organizacija zasnovana na gotovinskom finansiranju mogla da funkcioniše.

Vredi razjasniti i šta zapravo znače „članarine“ u budžetskom smislu UN. Obavezni doprinosi finansiraju redovni budžet (koji u najvećoj meri održava Sekretarijat i osnovni diplomatski aparat) i budžet mirovnih operacija, dok se veliki deo šireg sistema UN – fondovi, programi i specijalizovane agencije – finansira dobrovoljnim doprinosima, često strogo namenskim. Ta razlika je važna jer se problem zaostataka ne svodi samo na liniju Sekretarijata. U mirovnim operacijama, neizmirene obaveze velikih sila takođe su značajne: prema........

© Peščanik