Evo o čemu razmišljam: treba li da se radujemo netom završenoj poseti Zelenskog ili da očajavamo zbog nje. Odmah ću reći: očaj mi deluje kao razumnija reakcija. Zašto sam onda uopšte pomenuo radost u ovom kontekstu? Zato što je uvek dobro pokazati saosećanje i solidarnost sa žrtvama agresije. Do sad je izgledalo kako samo agresor u rusko-ukrajinskom ratu može da računa na „našu“ podršku i glasno navijanje. Poseta Zelenskog mogla je biti znak da se to promenilo. Ali nije.

Mogao bi se razlog za radost tražiti u još jednom aspektu te posete: Vučić je tako slab da je morao pozvati i primiti Zelenskog u Beogradu. Ali, i to bi bila lakomislena radost, jer sva je prilika da je Vučić na sve to pristao jer sprema gnusnu krađu na izborima ili, još gore, gnusni fizički obračun (mimo izbora, kojih može i da ne bude) sa pobunjenim žiteljima Srbije. To je taj glavni razlog za očaj. Ono što je Belorusija Rusiji, Srbija bi mogla postati za EU: istovremeno i dobri sused i diktatura u komšiluku.

E sad, lako je razumeti Putina i Lukašenka, političke blizance, takoreći. To što je Putin jači ne menja na stvari. Lukašenka ionako ne zanima suverenitet nego isključivo gola vlast. Jeste, kao ovog našeg. Samo što bi EU da bude sušta suprotnost od Putinove Rusije, pa zbunjuje njen odnos prema Srbiji. Hoću da kažem: nema razloga da se čudimo kada........

© Peščanik