Taman nas obradovali Mađari, kad eto razočaranja iz Bugarske. Mađari rekli ne i Trumpu i Putinu, a pobednici na parlamentarnim izborima u Bugarskoj širom raširili ruke ka Putinu i zovu ga u zagrljaj. Mimo toga, pitanje je i zašto su nam izbori u Mađarskoj bili tako važni, a za izbore u Bugarskoj ne marimo, kao da nam Bugari nisu susedi koliko i Mađari. Čvrste veze Orbana i Vučića nisu odgovor, jer onda ide novo pitanje: zašto tih veza nema s političarima u Bugarskoj, za koje se može reći kao i za Orbana da nisu daleko po načinu vladanja od Vučića. Kako za one što su izbore u Bugarskoj izgubili, tako i za ove što su ih dobili.

Pri tom, u svojoj ravnodušnosti prema izborima u Bugarskoj nismo uopšte sami. Zajedno s nama ravnodušna je i čitava Evropa, ili se barem tako čini. I mi i ostatak Evrope, izbore u Mađarskoj posmatrali smo kao da su naši rođeni. S bugarskim izborima ni iz daleka nije bilo tako. Možda je to i zato što su ovo bili 8. izbori u Bugarskoj u proteklih pet godina: ljudi oguglali, digli ruke od Bugarske. Ali, rezultat ovih najnovijih izbora ipak zaslužuje pažnju. Posle pola decenije, jedna stranka u Bugarskoj moći će sama da formira vladu s natpolovičnom većinom u skupštini. Sad ćemo u Bugarskoj imati vladu koja bi mogla trajati pun mandat i realizovati tokom tog mandata svoje politike.

Ali, koje politike? Bez obzira na ubedljivu većinu, predsednik nove stranke, ali i bivši predsednik Bugarske ipak govori o mogućoj koaliciji sa strankom nastrojenom prema Evropskoj uniji. I dok to radi, poziva Uniju da promeni politiku prema Ukrajini i obnovi veze s Rusijom, kao da rata u Ukrajini nema i nikada ga nije ni bilo. Pored najavljivanja moguće koalicije, Rumen Radev je svoju pobedu opisao i kao pobedu nad starim strankama i političkim veteranima u Bugarskoj. To je otprilike isto kao i kada bi Peter Magyar rekao da je njegova pobeda u stvari okretanje leđa od starih stranaka u Mađarskoj i početak neke nove politike u zemlji.

Krive istinu i Radev i Magyar: obojica su u stvari politički veterani. Radev još i više od Magyara. Čovek je bio predsednik Bugarske, a sa tog mesta je sišao kako bi napravio novu stranku i pobedio na izborima. Kao i Magyar, iskoristio je svoje političko iskustvo i uticaj i kao pobednik istrčao izbornu trku. Ni jedan ni drugi nisu ni novi ni nepoznati. Jedino što su na različite načine postali poznati. Za Magyara se kaže da dolazi iz drugog ešalona Fidesza. Ali, kaže se i da je u Fideszu bio važna osoba iz senke, i kao takav je prešao u Tiszu i stao na čelo te stranke, pošto je svoju ženu (ministarku u Orbanovoj vladi) iskoristio za političku promociju. Prljava priča, neka Mađari brinu o tome.

Radev je pak bivši vojnik, pilot, pa onda i predsednik republike. I jedna i druga stvar ga ne čine ni novim ni progresivno nastrojenim. Svoj autoritet on crpe iz struktura omiljenih u pretežno zatvorenim, konzervativno ustrojenim društvima (vojska i državna administracija). U tom smislu, Srbija je slična Bugarskoj (kao uostalom i Mađarska). U jednom drugom smislu, slična je pak Mađarskoj: više od decenije na vlasti je revolucionarna kvazikonzervativna stranka (a zapravo više korporacija, pošto se i u Srbiji i u Mađarskoj pod Vučićem, odnosno Orbanom, država pre vidi kao pogon za pravljenje para, a ne kao servis na raspolaganju i za dobrobit žitelja te dve zemlje).

Hoću da kažem, trebalo bi podjednako da nas zanima šta se događa i u Bugarskoj, kao što nas zanima šta će biti u Mađarskoj. Drugi su pisali o tome šta čeka novu vlast u Mađarskoj i povlačili paralele između te zemlje i Poljske. Za njih su to predviđanja, a za nas pogled u prošlost. To da će Magyar u paketu s pobedom na izborima dobiti i državni aparat prožet Fideszovim kadrovima, te pravni okvir probušen kvazizakonima (kvazi jer nisu zakoni sračunati na opšte važenje u dugom trajanju, neko jednokratne mere smišljene da olakšaju poslovanje interesnoj grupi na vlasti), mi smo znali jer smo sve to gledali od 2000. do 2012. Uključujući tu i strah od povratka starog režima.

Jer to su sad procene, Orban bi vrlo brzo mogao da se vrati, kao što je uostalom u Poljskoj nedavno izabran predsednik republike sa političke strane bliske prethodnom režimu, a naspram progresivne i evropski nastrojene tekuće vlade Donalda Tuska. Kao što se, uostalom, i nad Slovenijom ponovo nadvija sablast Janeza Janše, pošto je netom izgubio, istina tesno, izbore. Sve mi to znamo iz vlastitog iskustva, i evo već deceniju i po trpimo posledice sopstvene neopreznosti i lakomislenosti, pošto smo poverovali da smo jednom zauvek spakovali stari režim u prošlost. I pošto smo sad, naknadno, tako pametni i s bogatim iskustvom svojih grešaka – šta nam govore izbori u Bugarskoj i Mađarskoj?

Prvo, da je u obe zemlje pred izbore bilo veliko nezadovoljstvo tekućim vlastima. Drugo, da su na izborima (manje ili više) ubedljivo pobedili akteri koji su se predstavili kao novi, iako to ni u jednom mogućem smislu ne mogu biti. Treće, ti akteri nisu nastupali na izborima kao neka sveukupna alternativa postojećem političkom i stranačkom ustrojstvu, iako su najavili i posle proglasili pobedu nad takozvanim tradicionalnim akterima (kako strankama tako i političkim – tako ih zovu – veteranima). Četvrto, sve to znači da se izbori nisu shvatali kao neka vrsta revolucionarne prekretnice i dubinskog prekrajanja političkog života, više je naglasak bio na institucionalnom kontinuitetu.

U vezi s tim i peto, iako su prethodne vlasti bile razorne po institucije i u Bugarskoj i u Mađarskoj (što se sve da podvesti, verujem pogrešno, ali ne moramo sad o tome, pod priču o korupciji), te institucije u obe zemlje ipak nisu srušene do temelja. To pored ostalog znači i da su izbori u te dve države i dalje ipak slobodni, iako ne i fer, to jest s jednakim uslovima za sve kandidate. Utoliko je tamošnjoj opoziciji ipak bilo jednostavnije da uđe u utakmicu i na kraju u njoj i pobedi. Ima i šesto, baš zbog tog institucionalnog kontinuiteta, i dalje nad obe zemlje visi pretnja povratka starih režima, što znači da institucije nisu ostale netaknute, to jest da su prožete kadrovima starog režima.

Kada se stvari tako poređaju, govoriti o sličnostima, sa uskim fokusom na izborne utakmice, između Srbije, s jedne strane, i Mađarske i Bugarske, s druge, nema previše smisla. Kvazikonzervativna revolucija u Srbiji je odmakla mnogo dalje nego u Bugarskoj i Mađarskoj. Menjati vlast na izborima u Srbiji sve više liči na san a ne na realnu opciju. U takvoj situaciji možda ne treba da iznenadi što naš izborni adut ni iz daljine ne podseća na opozicione aktere pred izbore u Mađarskoj i Bugarskoj. Sve se to može razumeti i objasniti uslovima pod kojima se kod nas ide na izbore, te vrši vlast posle izbora. Ko nas nema aktera iz tekućeg režima koji su se odmetnuli i poveli opoziciju, recimo.

Dalje, kod nas akteri pred izbore više nisu opozicione stranke nego nešto još uvek nedefinisano i neprozirno. Što ima i dobre i loše strane. Dobra strana je to što režim ne ume da se nosi s takvim akterom. Loša bi mogla biti što ni opoziciono nastrojeni žitelji Srbije nisu navikli na takvog aktera. Kod nas su institucije razorene do temelja, i povrh toga ne samo prožete nego napunjene do prezasićenja režimskim kadrovima. To se odražava na izbore. Mi u Srbiji više nemamo slobodne izbore (čak ni za studentske parlamente ili lekarske komore), mimo toga što su od 2012. oni nefer, kao što su bili u Mađarskoj i Bugarskoj (nije slučajno bugarski voz postao međunarodni termin za sitne izborne krađe).

Drugim rečima, dok je institucionalni prostor u Bugarskoj i Mađarskoj i dalje koliko-toliko definisan, kod nas je izgubio svaki institucionalni obris. I onda je logično da u nedefinisanom prostoru na izgledni uspeh može računati samo nedefinisani politički akter.

Peščanik.net, 21.04.2026.

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Bugarska i Mađarska: sličnosti i razlike sa Srbijom - 21/04/2026

„Demokrata“ Macut - 17/04/2026

Može li Ružić kao Magyar - 14/04/2026

© Peščanik