Država se možda najtačnije vidi ne po onome što piše u njenom ustavu, niti po onome što njeni predsednici govore pred stranim ambasadorima, nego po tome pred čijim kovčegom spušta zastavu, kome postrojava počasnu gardu i za koga naređuje da puške opale u nebo, jer najviše državne počasti nisu puki protokol namenjen mrtvom telu, već vrednosna presuda koju živi izriču samima sebi. Najava ministra pravde Srbije Nenada Vujića da će Ratko Mladić biti sahranjen uz najviše državne počasti zato ne govori više o Mladiću, čija je biografija završena pravosnažnom presudom za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine, nego o Srbiji koja još jednom pokušava da između sebe i sopstvene prošlosti postavi zastavu, uverena da se pod njom neće videti ni krv, ni masovne grobnice, ni šesnaest godina skrivanja čoveka koji je od drugih zahtevao da umiru, a sam nije imao hrabrosti ni da se preda. To nije samo sahrana jednog osuđenika, nego obred kojim režim pokušava da presudu pretvori u nepravdu, zločinca u simbol, a simbol u još jednu talačku potvrdu da je Srbija uvek nevina, čak i onda kada državnim počastima slavi upravo ono od čega se navodno ograđuje.

Ratko Mladić nije izašao iz hajdučke pesme, nije sišao sa freske i nije dobio čin od nekakvog mitskog srpskog vojvode, kako ga danas predstavlja nacionalistička ikonografija, nego ga je školovala, hranila, oblačila i unapređivala socijalistička Jugoslavija, čiji je zakleti oficir bio od 1965. godine. Bio je proizvod Jugoslovenske narodne armije, njenog školskog sistema, hijerarhije i komunističke ideologije, čovek koji je karijeru gradio u Skoplju, Štipu, Prištini i Kninu, noseći crvenu zvezdu i polažući zakletvu državi zasnovanoj na bratstvu i jedinstvu. Do čina pukovnika dovela ga je JNA, u generalmajora unapredilo ga je Predsedništvo SFRJ 4. oktobra 1991, u generalpotpukovnika isti, već krnji federalni vojni aparat 24. aprila 1992, svega nekoliko nedelja pre nego što će, na predlog Radovana Karadžića, biti postavljen za komandanta Glavnog štaba Vojske Republike Srpske. U junu 1994. Karadžić ga je unapredio u generalpukovnika, dok je njegov čin u sistemu Vojske Jugoslavije potvrđivan kroz institucije SRJ pod predsednikom Zoranom Lilićem. Njegove epolete, dakle, predstavljaju preciznu istoriju njegovog preobražaja: prve mu je dala država koju je pomagao da nestane, sledeće političko rukovodstvo koje je ratom stvaralo etnički očišćenu teritoriju, a poslednje Beograd koji je tvrdio da sa tim ratom nema ništa.

Prelazak od komunističkog oficira do nacionalističkog generala nije, međutim, bio nikakvo duhovno preobraćenje, nego samo promena rečnika unutar istog autoritarnog obrasca: crvena zvezda skinuta je sa kape, ali su ostali kult sile, nepogrešivost komandanta, prezir prema pojedincu, tajnost sistema i potreba da se svet podeli na poslušne i neprijatelje. Umesto klase pojavio se narod, umesto kontrarevolucionara Musliman, Hrvat ili “izdajnik”, a nekadašnja odbrana socijalističke države pretvorena je u odbranu etničke teritorije, pri čemu se čovek ponovo posmatrao samo kao materijal koji treba rasporediti, ukloniti ili uništiti. Najstrašniji dokaz da Mladić nije bio nesvestan onoga što se pripremalo nalazi se u njegovim sopstvenim rečima izgovorenim 12. maja 1992. pred Skupštinom bosanskih Srba, kada je, govoreći o zamisli da se stanovništvo razdvoji tako da na određenim prostorima ostanu samo Srbi, rekao: “Ljudi, to bi bio genocid”. On je, dakle, poznavao reč, razumeo njeno značenje i predvideo prirodu projekta, a zatim je prihvatio da postane njegova vojna ruka. Neznanje ponekad može ublažiti moralnu krivicu, zabluda može objasniti pogrešan izbor, ali čovek koji unapred imenuje zločin, pa mu potom posveti svoj autoritet, vojsku i znanje, ne može se pozivati ni na jedno ni na drugo.

Presuda Ratku Mladiću ne počiva na političkom utisku, jednoj televizijskoj slici ili neprijateljskoj interpretaciji, nego na 530 sudskih dana, 592 svedoka i gotovo deset hiljada izvedenih dokaza. Sudsko veće je utvrdilo da je Mladić naredio razdvajanje bošnjačkih muškaraca od žena, dece i staraca u Potočarima, da je bio prisutan dok su njegovi vojnici to naređenje izvršavali, da je zarobljenicima u Novoj Kasabi i Sandićima govorio kako će biti nahranjeni, smešteni i razmenjeni iako je već bio deo plana njihovog uništenja. Na sastanku u bratunačkom komandnom centru 13. jula 1995, kojem je prisustvovao sa oficirima VRS-a i MUP-a, jedinicama MUP-a poveren je zadatak koji je u službenom dokumentu opisan kao ubijanje oko osam hiljada muslimanskih muškaraca blokiranih kod Konjević-Polja. Samo dva dana ranije Mladić je u Srebrenici govorio da je došlo vreme da se “osvetimo Turcima”, kao da pred njim nisu stajali ljudi rođeni u dvadesetom veku, nego davno umrli protivnici iz ustaničke mitologije, dok je na sastancima u hotelu Fontana bošnjačkim predstavnicima poručivao da njihov narod može živeti ili nestati, odnosno preživeti ili iščeznuti. Prvostepeno veće zaključilo je da je jedini razuman zaključak iz njegovih naređenja, postupaka i izjava taj da je imao posebnu nameru da počini genocid, a Žalbeno veće taj je nalaz potvrdilo, zajedno sa doživotnom kaznom.

U Srebrenici se, međutim, nije ubijalo samo ljude nego i istinu o njihovom ubijanju, jer organizovani zločin nikada ne završava poslednjim metkom, već se nastavlja kamerom, saopštenjem, zabranom pristupa i premeštanjem kostiju. Presuda opisuje kako je Mladić pred kamerama delio hranu i vodu ljudima čije je proterivanje već organizovao, kako su pojedini vojnici davali čokoladu i cigarete samo dok je kamera bila uključena, pa ih zatim uzimali natrag, i kako je naredio da se snimci prodaju stranim agencijama. Naredio je i zabranu ulaska novinara u područje Srebrenice i Žepe, kao i zabranu davanja podataka o zarobljenicima, izbeglicama i “evakuisanim” civilima, dok su tela kasnije vađena iz primarnih grobnica i premeštana u sekundarne kako bi se uklonili tragovi. Kamera je tako postala deo naoružanja, čokolada scenografija, a reč evakuacija jezička jama u koju je trebalo sahraniti činjenicu da su žene i deca prognani, dok su muškarci odvedeni na stratišta. Mladić nije samo komandovao ubijanjem nego i slikom koja je trebalo da ostane posle ubijanja, a to je možda najpotpuniji oblik zločinačke svesti: ne samo znati šta činiš nego istovremeno graditi laž kojom ćeš zahtevati da ti potomci zbog toga odaju počast.

Srebrenica nije bila iznenadni izlazak iz njegove vojničke biografije, nego njen završni i najstrašniji izraz. Sud je utvrdio da je Mladić imao vodeću ulogu u četiri zajednička zločinačka poduhvata: trajnom uklanjanju Bošnjaka i Hrvata sa teritorija na koje su bosanski Srbi tvrdili da polažu pravo, terorisanju stanovništva Sarajeva snajperskom i artiljerijskom vatrom, genocidu u Srebrenici i uzimanju pripadnika Ujedinjenih nacija za taoce. Za Sarajevo je utvrđeno da je lično usmeravao vatru, birao ciljeve tako da se izbegnu “srpski” delovi grada, naređivao proizvodnju i korišćenje modifikovanih aviobombi i prekid komunalnih sistema kako bi stanovništvo bilo prinuđeno da izlazi na ulice izložene snajperima. To nije bila nekontrolisana surovost nekoliko vojnika niti nesrećna posledica legitimnih borbi, nego kampanja čija je........

© Oslobođenje