Tokom poslednje dve i po decenije gotovo sve države zapadnog Balkana usvojile su veliki broj nacionalnih strategija u različitim oblastima javnih politika. Od ekonomskog razvoja, obrazovanja, zdravstva i kulture, preko turizma, poljoprivrede i digitalizacije, do zaštite životne sredine, sporta i socijalne politike, strateško planiranje postalo je jedan od osnovnih instrumenata savremenog javnog upravljanja i važan deo procesa institucionalne modernizacije i evropskih integracija.

Nema sumnje da je to predstavljalo značajan iskorak. Nacionalne strategije omogućile su institucijama da razmišljaju dugoročnije, da jasnije definišu razvojne prioritete i da javne politike postepeno usklađuju s evropskim standardima. Danas gotovo da ne postoji važnija oblast društvenog razvoja koja nije obuhvaćena nekim strateškim dokumentom.

Upravo zato, posle više od dve decenije praktičnog iskustva, prirodno se nameće jedno suštinsko pitanje.

Da li je danas najveći izazov napisati novu nacionalnu strategiju ili obezbediti njenu uspešnu, merljivu i održivu realizaciju?

Po mom dubokom uverenju, odgovor je prilično jasan. Zapadnom Balkanu više ne nedostaju strategije. Zapadnom Balkanu nedostaje savremen sistem upravljanja nacionalnim strategijama.

Drugim rečima, došlo je vreme da napravimo sledeći korak u razvoju javnog upravljanja. Ako je prvu generaciju nacionalnih strategija obeležilo uvođenje strateškog planiranja kao temeljnog instrumenta razvojne politike, onda druga generacija mora biti posvećena izgradnji sistema njihovog strateškog upravljanja. To nije revolucija. To nije odbacivanje dosadašnjih iskustava. To nije kritika postojećih strategija. Naprotiv. To je njihov prirodan razvoj.

Kao što su se vremenom razvijali sistemi javnih finansija, upravljanja kvalitetom, digitalne transformacije i javne administracije, tako danas sazrevaju uslovi da se razvije i novi model nacionalnog strateškog upravljanja.

Do sada je glavno pitanje bilo: Kako napisati dobru strategiju? Danas bi ključno pitanje trebalo da bude: Kako njome uspešno upravljati? Upravo u toj promeni perspektive leži suštinska razlika između prve i druge generacije nacionalnih strategija.

Istinska strateška zrelost jedne države ne ogleda se u broju usvojenih strategija, već u sposobnosti institucija da njima kontinuirano upravljaju, da mere rezultate, uče iz sopstvenih iskustava i blagovremeno prilagođavaju javne politike novim društvenim, ekonomskim i tehnološkim izazovima.

Upravo tu se nalazi jedan od najvećih izazova savremenog javnog upravljanja.

Praktično iskustvo većine država regiona pokazuje da problem najčešće nije u kvalitetu samih strategija. Naprotiv, mnoge od njih predstavljaju ozbiljno pripremljene dokumente, zasnovane na relevantnim analizama, dobro definisanim ciljevima i ambicioznim razvojnim vizijama. Međutim, između usvajanja strategije i postizanja njenih stvarnih rezultata često postoji značajan institucionalni jaz.

Taj jaz nije posledica nedostatka........

© Nezavisne Novine