Gledao sam snimak ubistva američkog borca za slobodu mišljenja i govora Čarlija Kirka. Svetska levica delila je snimak kao da je reč o novogodišnjem vatrometu u Sidneju. Od anarholiberala do aktivista za „ljudska prava“, svi su se utrkivali ko će sa više ironije, zlobe i podsmeha prokomentarisati tuđu smrt.

Nije ih šokiralo ubistvo. Šokiralo ih je što je „onaj Kirk“ uopšte postojao. U njihovom univerzumu, sloboda važi samo ako je po njihovom aršinu. Ako nije, onda je smrtni greh, koji se u krajnjoj instanci tako i kažnjava – smrću.

Svi globalisti i liberalni borci za ljudska prava, svi oni koji se zaklinju u „toleranciju“, na kraju se raduju kada neko ko misli drugačije nestane, kada mu se prolije krv. Jer u tom izopačenom sistemu vrednosti, najviša vrlina nije razumevanje – već progon i uništenje neistomišljenika.

To je prirodni nastavak kulture poništavanja („cancel culture“), izrasle iz zapadne ideologije voukizma. Od nekakve navodno plemenite borbe za demokratiju, ovaj fenomen pretvoren je u snažno ideološko oružje kojim se sprovodi društveno poništavanje moralno-politički nepodobnih da bi se, sasvim prirodno završilo i njihovom fizičkom eliminacijom. Danas se ukidaju i ljudi, ne samo reči. Ako ne misliš na politički korektan način, ne treba ni da postojiš. Liberalno vreme jednoumlja i modernog Gulaga i Golog otoka.

Svi moramo da prihvatimo, bez pogovora, da je „normalno“ kad se u školama uvodi LGBTQ i seksualno obrazovanje za decu koja još ne umeju da objasne ni šta je identitet, a kamoli šta je seksualni identitet. Još manje šta je seks. U nekim školama u Velikoj Britaniji deca stara samo 12 godina dobijala su pitanja na času o tome šta „misle” o oralnom i analnom seksu. Moramo da prećutimo i kad isti ti ideolozi relativizuju pedofiliju kao „seksualnu orijentaciju“.

Sve to, kažu, spada u „napredak“. A ko se usudi da pita „kuda to idemo“, postaje tradicionalista, zaostali, krezubi ili fašista. Taj mentalni šablon već odavno se zapatio i kod nas, iako na „putu demokratizacije“ i „evropeizacije“ nismo odmakli toliko daleko kao neke druge države „normalnog sveta“.

Ali snage koje nam žele takav napredak neumorno se bore za prevaspitavanje našeg naroda. Predvođeni pojavama poput Jove Bakića i drugih poklonika modernizovane titoističke ideologije, oni se predstavljaju kao simboli intelektualne slobode. Bakićev „naučni rad“ se svodi na proglašavanje svega srpskog za reakcionarno, svega crkvenog za nazadno, svega nacionalnog za genocidno.

Postavlja se pitanje – ko danas zaista vaspitava našu omladinu? Oni koji vole svoju zemlju – ili oni koji od nje svakodnevno beže u teorije o „otvorenom........

© Informer