Kolumna Dragutina Matanovića o Drugom svetskom ratu.

Drugi svetski rat nije počeo u Evropi, i nije počeo 1939. godine. Sve je krenulo od japanske invazije Kine 1937, a završilo se 1945. u Japanu. Tačnije 2. septembra, kada je na američkom vojnom brodu koji je uplovio u Tokijski zaliv Japan potpisao kapitulaciju. Posle Hirošime i Nagasakija.

Taj se deo danas planski potiskuje – Amerikanci su našli interes u strateškom partnerstvu sa Japancima. A Brisel i Berlin su pronašli zajedničkog neprijatelja u Aziji – Kinu. Kad se stvari tako postave, zarad „viših interesa“ i amnezija može da se plati.

U takvom „novom čitanju“ istorije, zločini sila Trojnog pakta i njihovih pomagača se relativizuju, „kontekstualizuju“, a po potrebi i rehabilituju. Već viđena praksa posebno je zaživela u baltičkim zemljama i još nekim bivšim sovjetskim republikama. Tako autohtone nacističke pokrete treba prikazati kao oslobodilačke – protiv „sovjetske komunističke tiranije“. Najvažnija tačka revizije istorije Drugog svetskog rata jeste da se najpre izjednače nacizam i komunizam, a potom skrene pažnja isključivo na komunistički teror.

Revizija istorije je identitetski projekat sa ciljem – nije „šta se desilo“ već „ko smo mi u odnosu na to“. Prošlost se prepravlja kako bi se opravdali trenutni politički ciljevi. Društvena elita Evrope hoće da „zaboravi“ periode nemačkog nacizma ili kolaboracije sa nacizmom, holokaust, počinjene zločine. Istorija se namešta poput švedskog stola sa koga se uzima samo ono što odgovara određenim nacionalnim i političkim interesima. U skladu sa izrekom Džordža Orvela – „Ko kontroliše........

© Informer