Posle odluke rektorskog kolegijuma, da odbije poziv na dijalog, pred braćom Srbima je da odgovore na par jednostavnih pitanja:

Da li je Aleksandar Vučić pogrešan predsednik, ili, da li je Srbija, možda, samo pogrešna zemlja. Za njega, i sve nas. Da li smo pogrešni mi? Od toga, kako odgovore, koji odgovor bude imao većinu, zavisi i to - kako će im biti.

I ako se nekome čini da je ovo preteško, ili nelogično, odmah da kažem - nije.

Pre svega zato što prisustvujemo nečemu što se moglo očekivati onog dana kada je Aleksandar Vučić, javno, saopštio svoje snove: Srbiju koja radi, otvara radna mesta, dovodi investitore, zapošljava, diže infrastrukturu... Srbiju u kojoj je prosečna plata - 1000 evra.

I bilo je, istog trena jasno, da su ti snovi, od kojih ne sme da odustane, njegov najveći problem, najveći neprijatelj. Ne opozicija, ne pritisci sa strane, ne studentske nebuloze, advokati, vaspitačice, glumci, nesrećnici sa RTS, ili sa N1.

Najveći njegov neprijatelj je, upravo, ta famozna plata od 1000 evra. Plata, prosečna, koju već imaju, ili su joj na korak blizu, ljudi po mnogim srpskim gradovima, pre svega Beogradu i Novom Sadu.

To je, takozvani, game changer, trenutak kada se menja svest, perspektiva, kada ljudi, bar ovde, stižu na onu poslednju stepenicu u Maslovljevoj hijerarhiji potreba.

Predstavljena kao piramida, ova teorija američkog psihologa Abrahama Maslova, tvrdi, tačno, da postoji pet nivoa potreba koji ljudi žele da ispune. Prve četiri vezane su za puko samoodržanje (da budu siti, imaju gde da žive, da rade, budu bezbedni...), a peta, poslednja, moguća samo kada se prethodne četiri ispune, tiče se samoostvarenosti.

Drugim rečima, na tom nivou, ljudi počinju da traže da se mnogo više pitaju, da upravljaju, raste im samopouzdanje, samouverenost, ubeđeni su da su već bolji i pametniji od drugih, da treba da oni odrede smerove, pravce, i da niko drugi, osim njih, nije dovoljno stručan, vlastan, da odlučuje.

U Srbiji, svako ko dođe do 1000 evra, postaje neopozivo uveren da je sam za to zaslužan. I da budem precizan, ne samo da zaslužuje tu platu (svako od nas veruje da zaslužuje i više nego što prima), nego da je zaslužan, i za svoju, i za sva druga takva primanja, od jedne hiljadarke.

Ljudi tada postaju stručnjaci za sve ono što im se, koliko do juče, činilo kao terra incognita, neka nepoznata teritorija, zabran na koji ne mogu da kroče, i, preko noći, osvajaju taj prostor, ubeđeni da im pripada.

Postaju stručnjaci za pravo, ekonomiju, sistem, kulturu, socijalu, sport, politiku, i sve drugo što obitava u nekom društvu, razvijajući se, ili ne.

Hoće oni o tome da odluče, hoće da oni postave, presude, ocene, odbace, ili prihvate. Da budu glavni. Da se o svemu pitaju.

I nikome, pri svemu tome, nikada više neće pasti na pamet da je neko morao ozbiljan napor da uloži, ozbiljan plan da sastavi i ostvari, da bi ekonomija neke zemlje došla do tog nivoa na kojem su moguće hiljadu evra vredne plate.

Svi putevi, sve fabrike, svaki most, bolnica, svako ulaganje u kulturu, sport, infrastrukturu, potrošnju, zdravlje, svaki potez koji je omogućavao razvoj i napredak - e, sve to je prosto, nešto što je palo sa neba, nešto što im i inače pripada, nešto što su oni, a ne neko drugi, omogućili, nešto što bi mogao svako, samo da ga puste, eto, na pet minuta.

Pošto oni, sada, znaju bolje. Pošto bi oni, sasvim sigurno, još........

© Informer