Jedna porodica prestala je da postoji – duša ovog društva. Od siline udara, telo deteta pronađeno je u gepeku automobila. Tragedija u kojoj nijedna reč nema smisao, nesreća pred kojom normalan čovek mora da zaćuti.

Međutim, i u tim momentima tišine, progovorio je Igor Avžner, koga ostrašćene političke trovačnice N1 i Nova S predstavljaju kao marketinškog stručnjaka, sa jezivim komentarom: „Ćaci, koji žele samo da se provode“.

U trenucima kada bi svaka reč trebalo da nestane pred težinom gubitka, antisrbin Avžner besramno koristi smrt jedne porodice, ne da bi pokazao saosećanje, već da bi iskoristio tragediju za promociju blokaderskih političkih ideja.

Nije tajna da je Avžner, bivši savetnik Mlađana Dinkića, čoveka koji svakom građaninu Srbije duguje 1.000 evra, organizovao obuke za blokadere na kojima im je davao uputstva kako da deluju protiv demokratskih institucija u Srbiji. Istovremeno, savetovao je i članove pokreta „Sviće“ i PSG kako da lažima izbegnu odgovornost za pripremanje državnog udara, dok je i lično upućivao pretnje članovima SNS-a, podstičući različite vrste nasilja.

„Stručnjak“ Avžner, savetnik NATO generala Ponoša, onoga koji je hteo Vojsku Srbije da svede na lovačko društvo, sve naprednjake i sve srpske patriote ubraja u političke neprijatelje. A kada se skine marketinški omot sa njegovih političkih uverenja, ostaje vidljiva stara titoistička poruka: „Mi treba da ubijamo sve naše protivnike“.

Ovakva poruka u javnom prostoru, gde se lični interesi stapaju sa politikom i medijskom manipulacijom, nije izolovan fenomen. Reditelj Goran Marković u intervjuu za Fonet, vlast u Srbiji je uporedio sa nacističkim i fašističkim režimom. Kroz njegove izjave, ali i filmove poput antisrpske „Turneje“, prisutna su stalna poređenja Srba sa nacistima – kao da čitav srpski narod poistovećuje sa jednim članom svoje familije, koji je imao veoma blizak odnos sa vojnicima Vermahta u Beogradu. Njegova majka, glumica Olivera Marković, nije bila gadljiva na česta ispijanja „kave i rahat-lokuma“ sa nemačkim fašistima u okupiranom Beogradu za vreme Drugog svetskog rata. I njegov otac, Rade Marković, veliki antisrbin, preminuo je mirno u hrvatskom Zaboku, gde se osećao kao kod svoje kuće, za razliku od 700.000 Srba pobijenih u NDH i pola miliona proteranih sa svog vekovnog ognjišta pre i tokom zločnačke ustaške operacije „Oluja“.

Nije zanemarljiv broj javnih ličnosti u Srbiji, drugosrbijanaca, samozvanih elitista i sledbenika........

© Informer