Ponekad je dovoljan snimak od nekoliko minuta da padnu maske koje su godinama pažljivo stvarane. Dovoljan je trenutak da se iza velikih reči o demokratiji, toleranciji, ljudskim pravima i slobodi medija pojavi nešto sasvim drugo – nervoza, agresija i nesposobnost da se podnese najobičnije pitanje. Upravo to se dogodilo u Frankfurtu na tribini Proglasa.

Skup koji je trebalo da predstavi navodno demokratsku i evropsku alternativu vlasti pretvorio se u demonstraciju političke netrpeljivosti. Na obično novinarsko pitanje „šta je vaš program“, nije usledio argument, nije usledilo obrazloženje, nije usledila polemika. Usledila je histerija. Povišeni tonovi. Povici da se novinar Zoran Vicelarević izbaci napolje. A onda i fizički obračun sa novinarom, koji je pokazao kolike su demokrate ljudi koji sebe predstavljaju za „europejce“.

Još upečatljivije od samog incidenta bilo je ono što se dešavalo oko njega. Tačnije, ono što se nije dogodilo. Niko nije ustao da zaštiti pravo novinara na pitanje. Niko nije rekao da se ne slaže sa izbacivanjem čoveka. Niko nije podsetio da je sloboda govora besmislena ako važi samo za istomišljenike. Niko nije rekao – ovo je nasilništvo, siledžijstvo, mi smo protiv toga. U sali je vladala rečita tišina.

Jer kada je neko napadnut zato što postavlja pitanja, a prisutni na to ne reaguju, onda oni, svesno ili nesvesno, šalju poruku da je takvo ponašanje prihvatljivo. A kada je prihvatljivo izbaciti novinara koji postavlja neprijatna pitanja, onda smo veoma blizu jednoumlja.

Istorija nas uči da totalitarizam ne počinje logorima, zatvorima i progonima. To dolazi kasnije. Na........

© Informer