Филм "Једини" Дениса Бојића приказан је премијерно у сриједу навече бањалучкој публици, а у сали кина "Палас" тражила се "марамица више" јер већина није могла, а није ни покушавала, да задржи сузе.

Коме прича о Велинку Трбићу, најтежем ратном војном инвалиду из редова Војске Републике Српске, човјеку који је на почетку рата прошао страхоте логора на стадиону Полета у Броду да би се по ослобађању поново нашао на ратишту гдје је у фебруару 1995. године погођен снајперским хицем због чега је остао доживотно непокретан, није изазвала баш никакву емоцију, тај и такав тешко може да се сврста у категорију патриота и родољуба. Крај приче.

И то је једна страна плоче. На њој су још и људи попут Бојића, нема их много, али он се свакако највише истиче посљедњих година. Људи који су спремни да три деценије након рата живот посвете мисији, мисији очувања сјећања и борбе за истину о догађајима у Босни и на Балкану током прве половине деведесетих. Колико год је феноменално што је прича о Велинку забиљежена на филму, толико је катастрофално што за његову судбину до ове сриједе није знало ни, усудићу се да кажем, десет одсто становништва ове Републике.

Ових дана много се прича о тексту у "Вашингтон тајмсу" у којем је наведено да "Српска заслужује независност". Отворене су полемике о томе да ли је дошло вријеме за промјену наратива на Западу о Србима као лошим момцима, постављају се питања да ли ће кончано бити промијењена ужасна слика о нама која је грађена годинама и све што иде уз то...

И тачно је, медијски рат Срби су изгубили још деведесетих, а и данас трпе посљедице тог пораза. Сада је на сцени лактање за тај узурпирани простор што је работа која може, а и не мора получити квалитетне резултате. Свакако не треба одустајати и ваља користити сваку прилику.  Али, ако су бошњачке и албанске паре и лобисти кривци за то што се дешавало, нико нам, осим нас самих, није крив што ми сами нисмо водили рачуна о људима попут Велинка Трбића и што је тек сада о прича о њему испричана кроз један масовни медиј као што је филм.

И ту долазимо до друге стране плоче и кључног питања колико ова држава, систем, друштво у цјелини, води рачуна о онима који су ову државу и њен народ бранили и, у коначници, одбранили.

Када човјек погледа филм "Једини" и чује додатне детаље приче о Велинку Трбићу закључи да оно што је урађено - није довољно. И никада неће бити. А ти људи не траже много, а многи од њих не траже ништа. Само поштовање. И незаборав.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.

© Glas Srpske