„Sebičnost nije u življenju kako nam je volja, nego u traženju od drugih da žive kako je nama volja“. (Oskar Vajld)

Ako je pripadnik jednog besprekorno politički organizovanog civilizovanog društva zapravo drugo ime za građanina moderne demokratske države – onda se njegova temeljna prava i slobode, ne samo proklamuju i dokumentuju, već nužno celovito i dosledno ostvaruju, a naročito, bez izuzetka, sudski, nezavisno i nepristrasno štite od svačije i svake samovolje.

Ako je javni poredak određene države neprotivurečan sistem ključnih pravila, institucija, mehanizama i vrednosti – onda se višegodišnje stanje u Srbiji, najblaže rečeno, može kvalifikovati kao autoritarno održavani štetočinski vaninstitucionalni nered. Nesnošljiv psihički i fizički pritisak. Pusto bezakonje i ogromne trajuće zloupotrebe.

A ako je javni interes u svim njegovim oblicima, per definitionem, legitimna rezultanta nasušnih potreba jedne društvene zajednice, onda se u našoj zemlji takozvani državni i nacionalni postulati – populistički propagirani od aktuelnih vlastodržaca – svode na svežanj pabiraka besramne privatizacije opšteg dobra, otimačine, sebičnosti i laži. Pesimistički uzev, da li nam (to) preti suštinski „kraj prava“, fundamentalno različit od Fukujaminog „Kraja istorije“?

Nota bene: vera nije isto što i poverenje, a formalnopravna država se često razilazi sa vladavinom uglednog jurističkog........

© Danas