Rođen sam, ispostaviće se kasnije, u generaciji koja je imala da čast da bude, u prvim redovima većine društvenih eksperimenata, mera i procesa koji još uvek traju i kojima se kraj ne nazire.

Istina, u trenutku kada sam rođen, te 1972. godine, još uvek je čitava stvarnost delovala vibrantno: na Pirotehnici, delu naselja Pivara koji je nosio ime po jednom od ulaza u tadašnje Zavode Crvena zastava (skraćeno: Zastava ili Zavodi), vrvilo je od navonaseljenih mladih parova sa malom decom koji su, čekajući na svoj red na listama za stanove, plaćali po jednu ili dve prostorije, često bez kupatila, dok malo ne stanu na noge ili dođe njihov red za preseljenje u neko od naselja sa stambenim zgradama.

Promocija zbirke pesama „Antikanti” Nenada Glišića u Klubu „Beti Ford”

***

Kragujevac tog doba je bio grad sa puno zelenila. Osim drvoreda koji su umeli da budu i impresivni, tome su doprinosila i dvorišta kuća. Na Pirotehnici, pa i na Pivari uopšte, prvo dvorišta u kojima je obavezno bilo stabala raznog voća sa brižljivo gajenim cvećem, što je najčešće bilo u nadležnosti pivarskih baka, a onda i još uvek postojeća, a i tada impresivni drvored kestenova niz ulicu Milana Blagojevića (sada Stojana Protića) činili su ne samo kontrast, nego i svojevrsnu prirodnu odbranu od produkata koji su izlazila iz dva Zastavina dimnjaka u čijem podnožju su živeli Pivarci.

***

Ljudi su verovali u svetlu budućnost i slavili svoje porodične slave. Tek kasnije smo svi čuli da je to, navodno, bilo zabranjeno. Jedino što na Pirotehnici nije bilo nijednog direktora, sve sami šljakeri, pre svega iz levačkih sela, sa jednom manjom zajednicim Vlasinaca, tradicionalno građevinskih radnika. Pirotehnika se po tome izdvajala od ostatka Pivare: to je bio ekskluzivno radnički kraj; u čitavom komšiluku bio je jedan doktor (lekar) i toliko o tome. Iz tih dana ostala je jedna ironična pesmica na koju valja podsetiti: Jutarnja kafa, kiflica meka, osmeh na licu – Zastava čeka.

***

Ulaz u naše dvorište bio je kaldrmisan, pre rata kako se govorilo, što je naravno tada imalo da znači samo pre Drugog svetskog i bio je tačno naspram ulaza u Zastavu „Pirotehnika” po kome je kraj i dobio ime. Do polaska u školu, svakodnevno sam, pod izgovorom da čekam svog svog oca sa posla, sa dvorišta kapije posmatrao beskonačnu reku ljudi koja od dva sata popodne, pa sve do četiri popodne, kuljala iz jednog od tada manjih Zastavinih ulaza. Raspored izlaska je bio sledeći: od 14 do 15 časova izlazili su proizvodni radnici, a od 15 do 16 – službenici.

***

Lično mi je posmatranje hiljada lica koja kuljaju iz tajanstvenog sveta iza fabričke ograde, bilo kao svojevrsna hipnoza. Lica nasmejana ili namrštena ili ravnodušna, ali pre i iznad svega – umorna promicala su i širila oko sebe pomalo zaraznu energiju koja je umela da se usmerava međusobnim zadirkivanjima, šalama, a retko, a i toga je ponekad bilo, i pomalo ritualnim tučama. Deo izašlih iz fabrike, ali procentualno zaista mali, ostajao bi da sa nogu popije flašu piva ispred jedne od dve prodavnice koliko ih je tada bilo u tom kraju, a onda bi produžili dalje svojim putem.

***

U toj zajednici živo se sećam druženja žena po kućama i dvorištima kada, potpuno filmski, kružok sastavljen od dve do sedam žena gleda u svoj hekleraj, goblen ili pletivo dok uzgred srču kafu ili pretresaju svakodnevna pitanja. Kao klincu, pomalo ćutljive, a pomalo brbljive komšinice delovale su kao neko tajno društvo sedeći u krugu svaka zadubljena u svoj bod ili petlju.

***

U tom komšiluku bilo je više, pre svega žena, koje su živele, kako se to tada i tamo govorilo „pod stambeno”. Za nas, tadašnje mladunce, bila je to šifra koja nam je uprkos stalnom pokušaju razumevanja, ipak nekako izmicala neprovaljena. Kasnije smo shvatili da je reč o svojevrsnom nužnom smeštaju za socijalno ugrožene koji su raspoređivani po nacionalizovanim kućama od predratne buržoazije.

***

Ukratko – atmosfera u kraju imala je i malo šmeka domaćih serija. Komšiluk prepun majstora........

© Danas