Ono što je obeležilo osamdesete u Jugoslaviji, pa i u našem malom selu, je verovanje u sve lepšu i sigurniju budućnost // Nedeljom smo se smejali uz „Tup-tup“ i Minimaksa // Kosjerić je bio divna i romantična varošica // Oružja je na sve strane i vesti, vesti, vesti… // Kragujevac – idealno mesto, a blizu // Uživo prisustvujem slici pokušaja linča jedne zaposlene // Ta slika me prati sve ove godine i pratiće me do kraja života // Jedan pucanj prekinuo je sve // Neki od policajaca su me zvali Karla del Ponte // Advokat je najlepša i najslobodnija profesija u oblasti prava // Neki novi mladi ljudi nas sve podižu iz dugogodišnje letargije // Počinje borba za zaštitu pravosudnih funkcija

Da počnemo od početka – rođena sam „davne” 1975. godine u (tada) Titovom Užicu, a detinjstvo i školske dane provela u selu Seča Reka kod Kosjerića. Detinjstvo je bilo kao i svako drugo u to vreme, bitna je bila škola, učenje, druženje preko leta u školskom dvorištu, čitanje stripova, gledanje dva televizijska programa. Vaspitavani smo (brat i ja) u duhu Jugoslovenstva, ateizma, škole i znanja kao nečeg najvažnijeg u životu, jer to se tada nekako podrazumevalo, bar u našoj kući (majka je bila nastavnica srpskohrvatskog jezika, a tata radnik u „Cementari”).

Ono što je obeležilo osamdesete u Jugoslaviji, pa i u našem malom selu, je verovanje u sve lepšu i sigurniju budućnost. Rasli smo uz priče iz NOB-a, uvereni da je to kraj epohe ratova, bar onih svetskih, da se nikada ništa slično neće ponoviti, da se ljudi sada vole, da su svesni napretka i lepote života.

Kako sam polako ulazila u tinejdžerske godine, kao i svi tada, bila sam opčinjena svetskom muzičkom scenom, domaća muzika je prestajala da bude aktuelna i polako sam sa „Plavog Orkestra” i „Crvene jabuke” prelazila na disko muziku, kao omiljeni pravac, pa pop i ostalo: Madona, Majkl Džekson, Sabrina, „Bros”, „Dipeš mod”, „Rokset”, „Kvin”… Redovno sam slušala Radio 202, sredom disko top lista, hitovi, a petkom „Dragstor 202” gde su se ispunjavale muzičke želje slušalaca. Nedeljom smo se smejali uz „Tup-tup“ i Minimaksa na Radio Beograd 2.

Imali smo kući stari gramofon i poslednja kupljena ploča bila je Bijelo dugme „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo”, kao neka najava kraja jedne epohe. Kasetofon smo brat i ja dobili u mom osmom razredu, a nešto ranije TV u boji. Ispada kao da pričam o periodu od pre par vekova, ali nismo bili siromašni, bili smo prosečni, kao i svi tada.

Bila sam pripadnik poslednje generacije koja je išla na školsku ekskurziju u Sloveniju, što je inače bio redovan školski program za 8. razred. Godina 1989., mi takoreći još uvek deca, ne naslućujemo šta će se dešavati dalje. U Mariboru spavamo kod drugova i drugarica, sami se biramo u školi, ko se kome svidi, nastavnik te samo upiše u svesku da zna gde si. Vozili se kroz Postojinsku jamu vozićem, videli čovečiju ribicu…

Pred osmi razred prvi put izlazim u grad sa sestrom od tetke, u Kosjerić, čuvenu diskoteku „Manus”, gde su gostovali i Rambo Amadeus, Dino Dvornik…i mnogi drugi. Slušala se dobra disko i pop-rok muzika i svi su igrali. Kosjerić je bio jedna divna i romantična varošica.

Dolazi srednja škola, 1990. godina, polako počinje raspad naše divne zemlje i rat, a za njim kriza i nemaština. I tada, umesto Užičke gimnazije, iz praktičnih i ekonomskih razloga, upisujem srednju školu u Kosjeriću, jer se užička Ekonomska škola naprasno setila da baš te školske godine otvori dva odeljenja u Kosjeriću, čime me je beskrajno usrećila. Iz te škole pamtim druženja, bežanja sa časova, a od znanja jedino sam stekla veštinu „slepog kucanja” na pisaćoj mašini. Šalu na stranu, jedini predmeti koje sam volela bili su sociologija, filozofija i srpski jezik.

Svako razdoblje svoga života vezujem za muziku koja se tada slušala. Neka izaziva setu i nežna osećanja, a neka strah i bes. Sa Madone polako prelazimo na Džeja. Sa 202.-ke na radio 101, jer to su svi radili. A u malom mestu ili se uklopi ili budi odbačen i sam. Treće nema, tvoj izbor. Pojavljuje se turbo folk, Đogani i brat, Ivan i „200 na sat”, narodnjaci se slušaju na sve strane, idemo u dom kulture na koncert Cece koja predstavlja momka koji će biti zvezda i počinje pesma „Gori more, tope se planine”…

E, taj početak 90.-tih u Kosjeriću nije bio uopšte romantičan. Pred mojim očima događa se nešto što nikad nisam ni pomislila da bi moglo da se desi – ljudi počinju da mrze druge koji nisu kao oni, televizijska propaganda je moćna, nema filmova, uglavnom vesti sa detaljnim izveštajima sa ratišta sa područja, sada bivše, Jugoslavije.

Pojavio se neki Milošević posle Tita i svi ga stariji nešto „kao vole”, a mi mlađi što smo u buntu, ne znamo koga da volimo. Anarhija misli i stavova. Po gradu srećem čudne vojnike: rezerviste, neke opskurne likove sa bradama, sa puškama i obeležjima o kojima smo u školi učili da su predstavljali zlo. Oružja je na sve strane, kao i nekih nepoznatih ljudi.........

© Danas