Kamionima i traktorima kopa i uništava seoski put. Ali, ne mari on za to. Doduše, ni meštani mu ništa ne govore. Iako je put njihov, ćute i mole boga da im ponudi bilo kakav posao ne bi li zaradili neki dinar

Nama se sela gase, nestaju domaćinstva, mladi odlaze, stari umiru. Ovo je, na žalost, realnost naše Srbije. U to sam se uverila još pre 20-tak godina kada smo kupili staru montažnu kućicu. Komšinica koja je živela sprat iznad pitala nas je te daleke 2004. da li volimo prirodu i da li bismo kupili njenu vikendicu. Ostarila je i nije više mogla da je održava „u životu“.

„Ko ne voli?“, pomislih i setih se mog Mrkonjskog visa, Gajtan planine, Kukavice, neprohodnih staza koje vode od Medevaca, Tulara, Orlana pa sve do Prištine. Uhvati me neka nostalgija pa pitah komšinicu: „Gde vam se nalazi vikendica?“.

„Na 90. kilometru od Beograda, između Bukulje i Rudnika. Pripada opštini Ljig“.

Suprug i ja smo tek isplatili neke kredite i pokušavali da osposobimo još nenameštenu sobicu za treće dete. Kupovina vikendice bi nam bila još jedan namet. Doduše, navikli smo da sve radimo na „pozajmicu“ jer novca nikad nije bilo dovoljno. Plate nam nisu bile velike, ali pominjanje Bukulje i Rudnika probudilo je u meni nadu da ću konačno naći brda slična mojima. Sličnim onima na kojima sam odrasla.

Otišli smo da vidimo ponudu. Tako je komšinica htela, prvo da vidimo vikendicu i plac. Nakon toga, pričaćemo o ceni.

Do Lazarevca je bilo sve urbano. Već sam pomislila kako ćemo odustati od kupovine. Međutim, posle ove beogradske opštine put je lagano otvarao vrata prirodi. Prošli smo sela Brajkovac, Šutce, Kalanjevce. Počeli smo da se spuštamo ka Belanovici. Čuvenoj Koštuničinoj Belanovici.

Vikendica se nalazila nekoliko kilometara iznad Belanovice, smeštena u šumi, daleko od glavnog puta. Zelenilo na sve strane. Plac brdovit, zapušten, zarastao u korov. A kućića Krivajina, mala, trošna. Ličila je na dom Ivice i Marice. Sirotinjski, ali sa dušom i prelepim pogledom na netaknutu prirodu i kuće u daljini.

Kupićemo je, odlučili smo suprug i ja. Samo da komšinica ne zacepi cenu.

„Vidim da vam se dopada“, kaže ona. Nas dvoje ćutimo i čekamo. „Neću vam mnogo tažiti. Mladi ste, imate decu. Sredićete vi sve ovo. Kuća ima 35 kvadrata, građevinsku dozvolu i 20 ari placa. Cena je 5.000 evra“. Realno, nije bila visoka cena, ali mi taj novac nismo imali.........

© Danas