Kad pisac uvlači sebe u ono o čemu piše, onda je to rizični teret za njega. Nisam, nikako, mogao da to izbegnem i da, u ovoj priči, budem neko drugi. Čitalac će razumeti i zašto.

U aprilu 2001. godine, dok su izborni pobednici u Srbiji još proslavljali poraz Slobodana Miloševića a šuma u beogradskom Košutnjaku presvlačila se u proleće i zelenilo, sretnem jednog čoveka. Nosio je dve oveće plastične posude pune vode. Imao je, procenio sam, šezdesetak godina, a odeća njegova i cela pojava odavali su siromaha. Pratio me je moj verni vučjak Laki. Crvene beretke Državne bezbednosti, koje su, nekoliko puta, pokušavale da uzmu moju glavu, i dalje su ubijale, kidnapovale i harale Srbijom.

„Odakle je ta voda?“ – upitah neznanca.

„Sa Hajdučke česme“, zastade on i poturi one dve posude.

„Da li je piješ?“

„U ogromnim količinama.“

Priča Vuka Draškovića: Misirka Alipašina

„Čuvaj se. Čitao sam da je voda sa Hajdučke česme bakteriološki neispravna.“

„Baš me briga šta pišu. Ja ovom vodom izlečio bubrege.“

„Dobro je da u to veruješ“, odgovorih mu.

„Čudan ti je ovaj pas. Ogroman, ali nije opasan. Liznu mi ruku, a ne poznaje me.“

„Opasan je, ali oseća da si dobar čovek.“

„Pas ti je lud, ako tako misli o meni“, sede on, a lice mu planu tugom uvijenom u bes. „Dođe mi da se obesim.“

„Zašto?“ – osmehnem se, a osećao sam da je takvo pitanje neumesno. “ Kako živiš?“

„Kako živim?“ – kao da se začudi. „Gore od svakog psa lutalice, otkako ovaj izdajnik Drašković obori Slobu i preuze vlast“, zabeči se u košutnjačku stazu na kojoj smo se sreli. Činilo mi se da će da zaplače.

Razumedoh, u trenu, da taj čovek mene i ne poznaje. On zna samo ono što je o meni godinama slušao, što se o meni pričalo u društvu u kome se on kretao, ali da me on, nikada, nije video. Čak ni na ekranu svog........

© Danas