U leto 1996. godine, u Beču, gradu u kojem je započela velika revolucija razumevanja ljudske psihe, dogodio se skup koji je nepovratno promenio profesionalnu mapu psihološke pomoći u svetu. Prvi svetski kongres psihoterapije okupio je oko četiri hiljade stručnjaka iz 92 zemlje. Tokom pet dana vođeni su razgovori kakvi se ranije nisu vodili: preko teorijskih granica, kulturnih razlika i metodoloških tabora.

Psihoanalitičari, humanistički i egzistencijalni, kognitivno-bihejvioralni i sistemski terapeuti- škole koje su decenijama stajale odvojeno – našle su se u istom prostoru dijaloga. To nije bio samo stručni kongres. Bio je to susret različitih slika čoveka i različitih razumevanja patnje, slobode, odgovornosti i mogućnosti promene, koji je okupio filozofe, teologe, sekularne mislioce, kliničare, istraživače, politikologe.

Na tribini su se smenjivali kardinal Kening, predstavnik Vatikana; Eugen Dreverman, nazvan „novi Luter“, Sofi Frojd, psihoterapeutkinja i Frojdova unuka, ali i austrijski ministar zdravlja i gradonačelnik Beča, koji su dali snažnu podršku autonomiji profesije psihoterapeuta. Više od hiljadu i po predavanja i radionica, stotine javnih diskusija i globalno medijsko praćenje svedočili su da psihoterapija više nije marginalna praksa niti pomoćna disciplina, već rastuća, međunarodno prepoznata profesija sa sopstvenim identitetom i standardima.

U godinama koje su usledile uspostavljeni su evropski registri, sertifikacioni standardi i profesionalni kriterijumi obuke. Psihoterapija je u mnogim zemljama dobila zakonsko priznanje i mesto u sistemima zdravstvene i socijalne zaštite. A ipak, u Srbiji, gotovo tri decenije kasnije, ova oblast i dalje nema jasno zakonsko utemeljenje, dok javnost često ne razlikuje psihijatra, psihologa i psihoterapeuta. Upravo zato je važno vratiti se tom trenutku njenog profesionalnog oblikovanja i ponovo postaviti osnovno pitanje: šta psihoterapija zapravo jeste kao praksa, kao kompetencija i kao poziv.

Ukratko, psihoterapija je strukturisan, teorijski utemeljen i etički regulisan profesionalni odnos u kojem se, kroz dijalog i specifične relacione i terapijske intervencije, podstiče psihološka promena, emocionalna regulacija, razvoj uvida i kapaciteta za smislenije i slobodnije življenje. Ona nije samo primena tehnika niti produžetak dijagnostike, već oblik........

© Danas