Ne mogu da ne primetim da se politički očaj kome se svi često odamo artikuliše kroz jednostavne krivce, najčešće unutar opozicije, i gotovo po pravilu – kroz Demokratsku stranku.

Međutim, upravo taj refleks da se kritička oštrica uvek uperi ka DS-u govori više o simboličkoj težini koju ta stranka i dalje nosi, nego o njenom „nestanku“.

Naprotiv, poslednji period pokazuje da se Demokratska stranka – možda prvi put posle dužeg zatišja – probudila iz političke letargije.

Umesto da i dalje tumara kao autistični akter u opozicionom prostoru, ova stranka učestvuje u stvaranju najšireg fronta borbe za demokratiju kroz jasan i prepoznatljiv vrednosni okvir pokazujući ne samo sposobnost za saradnju već i kapacitet da postane stožerna stranka u novoj političkoj konfiguraciji.

Kako vreme odmiče potvrđuje se da bojkot rada parlamenta i odluka da se ne učestvuje u predlogu „prelazne vlade“ nisu znak slabosti – već smislen odgovor na obesmišljavanje institucija........

© Danas