Odmah da istaknem da se sa ovim poznatim svetskim filozofom (uzgred sam poznanik sa njegovim nekadašnjim saradnikom Kostasom Duzinasa) slažem sa njegovom ocenom da je u ovom ratu na Bliskom Istoku – protiv klerofašističkog iranskog režima, i protiv američkog i izraelskog napada, pri čemu je dodao da ako bi u ovom slučaju Iran pao, to bilo na pogrešan način.

U svom eseju, on pozitivno piše o onim državnicima koji su pripadali reformističkim strujama, posebno Hatmija koji je diplomirao zapadnu filozofiju. Tu je i veoma obrazovan Laridžini koji je između ostalog i napisao nekolike knjige o Kantu.

Ali ovaj se radikalizovao kad su agresori pobili ajatolaha Hamneija, komandanta Revolucinarne garde i druge visoke iranske funkcionere. Štaviše, izgledalo je navodno da bi on mogao da postane novi ajatolah, ali je ipak to postao Hamneijev sin.

No, čini mi se da su reforme u Iranu, prema njegovom ustavu krajnje ograničene iranskim šiitskim islamom. Naime, stranke koje imaju pravo da učestvuju na izborima u stvari su islamske frakcije (one ortodoksnije i one reformističkije), ali bi svaka koja bi radikalnije dovodile u pitanje islam ne samo kao veru već i kao način života, bila bi po kratkom postupku bile zabranjene ili na drugi način onemogućile.

Mada je u Iranu Šerijat labaviji nego u Avganistanu, više fasadno nego stvarno, bitna promena je moguća pod uslovom da iranski islam više ne bude fundament iranskog ustava, iako se hoće,........

© Danas