Što studentsko-građanski bunt duže traje, sve češće se pojavljuju teze o neophodnosti „političke artikulacije“ toga bunta, jer taj i takav bunt, navodi se, ovakav kakav je, ne može unedogled da traje, a pošto studenti, po prirodi stvari, ne mogu da preuzmu vlast, on će vremenom splašnajavati i ugasiti se.

Međutim, niko od poklonika „političke artikulacije“ sve šire i intenzivnije građanske neposlušnosti ne daje iole jasniju koncepciju te artikulacije: na koji način bi ona mogla biti uspostavljena.

Oko nas kolaju samo opšta mesta kako bi studenti, pošto njihove zahteve vlast očito neće ispuniti, trebalo da odustanu od antipolitike i počnu da se priklanjaju ovim ili onim strankama. Na svojevrstan način neke opozicione stranke i politički analitičari ne na otvoren već na prikriven, diskretan način, predstavljaju studente kao glavne kočničare pomenute „političke artikulacije“ koja bi jedino mogla dovesti do promene ovoga režima.

Pri tome se ispoljava neshvatanje razloga zbog kojih su studenti uspeli da, posle dolaska Vučića na vlast, stvore najširi pokret otpora sastavljen od mnogih profesija, organizacija i samoosvešćenih, nepokolebljivih građana i time daleko više nego bilo koji drugi opozicioni subjekti uzdrmaju do srži kvazimit o nepobedivosti ovog suverenog diktatora srpskog Levijatana.

Svakako, ima mnogo razloga zbog kojih su studenti, prema svim objektivnim anketama javnog mnjenja, ali i po onome što vidimo svojim očima (zanemarljiv je broj mesta, čak i onih najmanjih, u kojima ne dolazi do zamašnih protesta protiv........

© Danas