Roman Nede Bjelanović „Crveni krovovi“, objavljen u izdanju Arhipelaga, otvara vrata jednom odrastanju koje je istovremeno lično i generacijsko, ispričano glasom mlade žene koja sa neobičnom mešavinom topline, humora i tihe gorčine preživljava raspad svoga sveta.

Iz sarajevskog detinjstva, razorenog ratom i raseljavanjem, autorka odlazi u kasabu na Drini, u kojoj pokušava da ponovo pronađe ritam svakodnevice, da se uklopi, da nauči novi život.

Kasnije, kao studentkinja književnosti u Beogradu, u njoj se javlja potreba da svoje potisnute uspomene preispita i ispriča – ne da bi se vratila u prošlost, nego da bi razumela sadašnjost.

U ovom romanu susreću se identitet i sećanje, privatna trauma i kolektivno iskustvo, hrabrost da se život izgradi iznova, ali i prkosno čuvanje svega što je izgubljeno.

„Crveni krovovi“ govore o tome kako se jedno detinjstvo, premda ranjeno, može pretočiti u priču koja leči.

Za Danas razgovaramo sa Nedom Bjelanović o stvaralačkim tragovima koje je ostavio ovaj roman, o procesu pisanja koji je spojio lično i opšte, i o tome kako se književnost izlazi na kraj sa onim što čovek dugo nosi u sebi.

Da li ste očekivali da će „Crveni krovovi” imati ovako snažan odjek kod čitalaca i kritike? Često se ističe da roman ima autobiografske elemente, ali da nije autobiografija. Kako ste našli ravnotežu između ličnog iskustva i fikcije?

– Nekako je prirodno da se, kad nešto radi – a naročito nešto što mu baš leži na srcu – čovek nada da će to i ispasti i proći dobro. Ipak, i sa tom očiglednom nadom mene je čitalački odziv na moju knjigu zaista iznenadio. Stvarno sam mislila da nam je svima dosta ratnih priča, podsećanja, svih muka devedesetih i produženih devedesetih (skoro sam u iskušenju da kažem večnih devedesetih). Ali eto, ta priča, takva kakva jeste, našla je svoje čitaoce, i zbog toga se osećam i počastvovano i zahvalno. Ako sam i našla tu ravnotežu između ličnog i fikcijskog, onda je ona došla kao rezultat napora da se svakoj, a naročito najtužnijoj, stvari traži smešna strana. Život kom se smejete jeste podnošljiv život.

Šta za Vas znače nagrade „Danko Popović” i „Svetozar Ćorović” (koju ste podelili sa Laurom Barnom), koje ste dobili i kako ste se osećali kada ste saznali da su pripale upravo Vama?

– Nagrade su baš lepi, radosni događaji. Upoznavanje oba ova pisca bili su posebni emotivni graničnici u........

© Danas