Moje dominantno osećanje je da je na protestima uz studente mobilisano daleko više ljudi nego što je to bilo ’99, kad smo se borili protiv iste te vlasti koja je danas mnogo opasnija – jasno se videlo 23.maja i lepo je snimljeno kako huligani izlaze iz ćacilenda, navlače maske i počinju lažnu tuču sa policijom – kaže za Danas reditelj Vladimir Paskaljević.

To je i prvi protest na kojem je i on bio učesnik, od dolaska ove vlasti živi i radi u Torontu (predaje filmsku umetnost na univerzitetima Jork, Toronto Film School, Wilfrid Laurier i Lakehead), i vrlo je aktivan od početka pobune studenata – Paskaljević je organizovao fejsbuk mrežu koja okuplja našu dijasporu, i do sada su organizovani brojni protesti podrške studentima širom Kanade.

Pismo srpskog režisera iz Kanade: Zašto sam postao emigrant i kako su naši studenti pobedili mrak?

Pismo srpskog režisera iz Kanade: Zašto sam postao emigrant i kako su naši studenti pobedili mrak?

Posle dugo vremena ponovo je bio u Beogradu, na nedavno završenom festivalu Beldocs, na kojem je prikazan njegov film „Dar zaborava“. Ovaj dugometražni dokumentarac gledali smo u netakmičarskom programu Specijalne projekcije, koji predstavlja hrabre i beskompromisne filmove. U 114 minuta, koliko traje, Paskaljević istražuje načine na koje je sećanje na žrtve Drugog svetskog rata iskorišćeno za revizionizam i ratove 90 – tih godina, i kako je i danas, u postjugoslovenskom prostoru, sredstvo političke interpretacije, manipulacije, negovanje tenzija i međunacionalne mržnje.

„Dar zaborava“ je u međuvremenu pozvan na još nekoliko festivala u regionu, a beogradsku premijeru Paskaljević je posvetio legendarnom karikaturisti Predragu Koraksiću Koraksu, koji je jedan od njegovih 24 sagovornika u filmu, a premunuo je desetak dana pre prikazivanja na Beldocsu.

Za Danas, Paskljević govori o svojim motivima za ovaj film, zašto smatra važnim da dođe do najšire publike, ali i o našem režimu, razlozima zašto bi film o Srebrenici „Quo vadis, Aida?“ trebalo da se prikazuje u našim školama i na RTS-u, o pobuni studenata i zbog čega je siguran da oni pobeđuju….

Vladimir Paskaljević o Koraksu: Bio je genije, davao je nadu i nama koji smo otišli odavde, a sarađivao sam s njim u dokumentarcu koji će biti prikazan na Beldocsu

Vladimir Paskaljević o Koraksu: Bio je genije, davao je nadu i nama koji smo otišli odavde, a sarađivao sam s njim u dokumentarcu koji će biti prikazan na Beldocsu

Vratili ste se u Toronto, sa distance od nekoliko nedelja, kakvi su sada Vaši utisci sa Beldocsa, da li ste možda imali i neku vrstu treme s obzirom da već dugo niste pred domaćom publikom?

– Bila je prisutna trema, jer je i sama tema ovog filma senzitivna, govori o još uvek otvorenim ranama društva, ali i o našim zabludama. Mogu čak reći da nisam bio u projekcionoj sali, i da sam jedva čekao da se završi. Posle projekcije mi je laknulo jer je aplauz bio dug i dosta ljudi mi je prišlo da kaže da smtra da film treba da se prikaše široj javnosti.

Od 90-tih godina svedočimo kako su žrtve Drugog svetskog rata političko oružje za izazivanje međunacionalnih sukoba, jačanje desnice i sve moguće manipulacije koje se zaogrću „patriotizmom“ zarad ostanka na vlasti. Šta je bio Vaš motiv da sada otvorite ovu temu, pogotovu što više ne živite ovde, i zbog čega smatrate važnim da ovakvi dokumentarci treba da postoje?

– Posle prve ili druge godine svoje imigracije kupio sam svoju prvu kameru i hteo da snimim dedi koji je tad imao preko 93 godine. Međutim, preminuo je nedelju dana pre nego što sam sleteo iz Toronta. Hteo sam da snimim priče iz rata iz „prve ruke“. Shvatio sam da treba da zabeležim kad su već tu izjave ljudi vezane za neka davna vremena.

Moj kolega i grupa jevrejskih profesora sa mog fakulteta su snimali film o revizionizmu u Poljskoj. Video sam u srpskoj štampi da se negiraju konclogori, i jedno pre podne sam stupio u kontakt sa Društvom preživelih logoraša koji su u ratu bili deca, a sad već u dubokoj starosti, poput Koraksa. Snimio sam njih nekoliko i nisam znao šta da radim sa materijalom. Onda sam polako počeo da istražujem, i shvatio da negiranje ima celu strukturu, i da bi je bilo važno i vredno da se to istraži.

Podrška profesorki Mariji Vasić u Parizu, skup Ujedinjeni za demokratiju u Torontu: Naša dijaspora snažno uz studente i proteste (VIDEO)

Podrška profesorki Mariji Vasić u Parizu, skup Ujedinjeni za demokratiju u Torontu: Naša dijaspora snažno uz studente i proteste (VIDEO)

U filmu imate čak 24 sagovornika – pored preživelih logoraša iz Jasenovca, svojim izjavama se uočavaju današnji ekstremni desničari, zagovornici ustaštva i četništva, hrvatski i srpski istoričari koji kritikuju rehabilitaciju i jednog i drugog pokreta, istoričarai i sveta, ovdašnji političari, kustosi, pripadnicu paravojnih jedinica.., a tu je i jedan svešetenik. Koliko je trajao rad na filmu, s obzirom da ste ove razgovore snimali po Hrvatskoj i Srbiji i na autentičnim mestima, i kako je to izgledalo?

– Kad me je zainteresovala tema istorijskog........

© Danas