Ovo nije priča o onome što će biti, nego sećanje na sadašnjost iz perspektive skorije budućnosti. Mali deo, tek po koja sekvenca scenarija filma koji živimo, a koji nam izgleda kao uzbudljiva ali i zastrašujuća beskonačnost koju nam je doneo strašni, nepotkupljivi Majstor u crnom koji ultimativno zahteva da izravnamo račune i prihvatimo da Istina nije neprijateljska činjenica. Ako vam se, tokom „gledanja“ filma neki ljudi i prizori učine poznatim, ili vidite i sebe u pojedinim scenama i kadrovima – slobodno se uzbuđujte, ali ne preterano, jer svaka sličnost sa stvarnim likovima i dešavanjima sasvim je namerna…

1. Juni, letnje veče. Bulevar Kralja Aleksandra pored tašmajdanskog parka. Dim od „topovskih udara“ i miris suzavca šire se kolovozom i trotoarima… Uzvici i dovikivanja stotina mladih demonstranata, pre svega studenata, koji se gonjeni žandarmerijom što nastupa od Pravnog u neredu povlači ka Narodnoj skupštini. Među njima je i Luka Mihailović, mladi Zrenjaninac koji studira u Novom Sadu… U nastalom haosu izgubio je i roditelje sa kojima je došao na protest i kolege s kojima je bio, a centar Beograda ne poznaje… Zadihan ali ne i uplašen, neznajući kuda bi, on se na trotoaru naspram crkve Sv Marka, okreće ka žandarmima uzdižući visoko ruke… U Novom Sadu je to znak policiji da joj se ne pruža otpor, te da ne primenjuje silu… U Beogradu, pak, policija najčešće ne zna da čita miroljubive gestove, zbog čega je još u ona socijalistička vremena dobila odgovarajuće mesto u poeziji velikog Brane Petrovića:

– Milicajci, umnoj patnji nestasali, sve kršni brđani orni da pretuku… I dok dvadesetjednogodišnji Luka stoji na trotoaru uzdignutih ruku, dvojica u oklopima, sa šlemovima i fantomkama na glavi, štitovina i palicama u rukama, samo što ga ne srušiše u naletu…

– Nisam ništa uradio, vikao je Luka držeći podignute ruke, ali ga oklopnici nisu ni čuli. Onaj niži, kao da se dokazuje pod punom opremom, tresnuo ga je pesnicom u lice, da bi mu zatim, dok je Luka preneražen i slep od bola padao, zadao još udaraca po glavi i telu… Krv je šiknula, mladić je ležao na pločniku. Onaj drugi žandarm, pokušao je da zaustavi pobesnelog kolegu… – Stani, nemoj dalje… Pobesneli se samo pomerio u stranu, pa studenta na trotoaru čizmom udario u glavu…

– Šta koji kurac nemoj, urlao je pobesneli – treba im jebat matjer terorističku… i šef je reko…

Još se jednom čizma žandarma zakucala u Lukina rebra. Pristigla je i policijska marica… Dvojica žandarma podigli su krvavog Luku sa pločnika, stavili mu lisice i ugurali ga u kola već puna premlaćenih i vezanih. U toj marici teško povređeni mladić provešće duže od 5 sati bez ikakve ukazane pomoći. Ni u zemunskoj PU gde su ih odvezli nisu žurili da pozovu Hitnu i roditelje, koji svog sina cele noći traže po bolnicama i beogradskim policijskim stanicama.

***

13. Predsednik na jednoj od TV sa nacionalnom frekvencijom… Ređa........

© Danas