Prva sećanja vezana su za Banovo brdo * Sećam se širokih ulica, niskih kuća, velikih livada i parkova * 1993. godine upisala sam klasično odeljenje u Filološkoj gimnaziji * Našla sam se ispred Narodne skupštine 5. oktobra 2000 * Protestovala sa najbližima, nagutala se suzavca, bila deo promena…

Za mene, prošlost je izuzetno važna i stalno prisutna. Ona je i prostor i vreme u koje se vraćam, da bolje vidim neke događaje, odluke, da procenim sadašnjost i probam da zamislim budućnost. Lična prošlost je, kao i podsvest, gotovo uvek spakovana u neke fioke, poluotvorene, zatvorene, širom otvorene, i te fioke postoje u svakom od nas, kao na onoj čuvenoj Dalijevoj slici „Antropomorfni ormar“ iz 1936. Tako posmatram i našu generalnu prošlost, imam jasna i živa sećanja na svoju zemlju, sve kroz šta smo prošli, dobro je da se povremeno zaviri u njih da bi se dobila malo drugačija perspektiva u odnosu na ono što živimo danas. *** Prva sećanja vezana su za Banovo brdo, kraj u kome sam odrasla i gde i danas živim. Sećam se širokih ulica, niskih kuća, velikih livada i parkova, pitomog i mirnog kraja koji krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina 20. veka nije bio previše urbanizovan. U mojoj ulici bilo je tek nekoliko kuća, nijedna nije imala ogradu ni kapiju, koncept života je bio mnogo slobodniji, otvoreniji. Sećam se velike breze u svom dvorištu oko koje su se okupljala sva deca iz kraja i igrala od ujutru do uveče. ***

Na mestu na kome se danas nalazi pomoćni stadion Čukaričkog bila je samo ogromna poljana, tu su nas mama, baba i deda vodili da gledamo cirkuske predstave. Jedno od najživljih prvih sećanja koje imam je šetnja sa mamom u Požeškoj ulici, sestra i ja smo baš male, obe je držimo za ruke, sestra nosi hulahopke na glavi jer glumi da ima dugu kosu, smejemo se, bezbrižne smo, zajedno smo. *** Deca sa Banovog brda su oduvek mogla da idu u jednu od tri škole u kraju. Iako sam po mestu stanovanja pripadala Osnovnoj školi „Banović Strahinja“, upisala sam OŠ „Filip Kljajić Fića“ godinu dana pre svoje generacije, imala sam samo 6 godina kada sam krenula u prvi razred. Mislim da je, kada danas posmatram, to najbezbrižniji period mog života. Učila sam ruski i engleski, imala sve petice, išla u najbolji razred 8/1, učiteljica Božana nas je naučila redu, poštovanju i disciplini, a razredna Boja, koja nam je predavala istoriju, je bila blaga i bila nam je uvek naklonjena. *** Taj život u „Fići“ od 1985. do 1993. je bio neverovatno lak i istovremeno posebno težak. Dok se zemlja raspadala, dok je divljao rat, država grcala u sumanutoj inflaciji, neizvesnosti, konfliktima u susednim državama, u kojima smo svi imali po nekog ko je bio na ratištu, u odeljenju smo svi bili bliski, čuvali smo se, tu su se desile prve ljubavi, čuvena zimovanja na Jabuci, letovanja u Buljaricama, mala matura u Vrnjačkoj Banji. *** „Fića“ je bila oaza sigurnosti, čak je kao jedina škola u to vreme imala klizalište i bazen, na terenima smo kod Cece na fizičkom trčali i naporno vežbali preko dana, a uveče smo se na to mesto vraćali kao na mesto izlaska. Tu sam stekla najbolje prijatelje, najbolje drugarice sa kojima sam provela detinjstvo, odrastala. *** Ono što zaista pamtim je neko neverovatno jedinstvo, svi smo se voleli, podržavali, svi su poznavali sve, moja mama i sestra su znale sve moje prijatelje, svi su nam dolazili u kuću, išla sam svuda, delili smo iste vrednosti, poglede na svet. Društvo moje sestre, koja je dve godine mlađa od mene, a koji me poznaju ceo život, i danas me zovu Dada, tolika je bila naša povezanost i naša bliskost u onim, videćemo tek kasnije, užasnim vremenima. *** 1993. godine upisala sam klasično odeljenje u Filološkoj gimnaziji, jednoj od najboljih beogradskih škola. Moje klasično školovanje, učenje starogrčkog i latinskog jezika i književnosti tokom devedesetih godina u Srbiji možda danas nekom izgledaju kao beg od stvarnosti, kao potreba da se distanciraš od realnosti koja je bila surova i sirova. Za mene, Filološka je značila sve – i ljubav prema nauci, prema jeziku, istoriji civilizacije, čitanju, pisanju, istraživanju, kritičkom razmišljanju, samopreispitivanju, filosofiji, Platonu, Sapfo. ***

Profesorka FPN-a: Ima nade za srpsko novinarstvo

Profesorka FPN-a: Ima nade za srpsko novinarstvo

I ljubav prema drugaricama sa kojima sam delila mnogo više od školovanja, u onim teškim vremenima za sve nas, i sa kojima i danas imam neraskidiv odnos. Beznađe u kome se našla Jugoslavija, kompletna izolacija od sveta, sve je uticalo na moja srednjoškolska razmišljanja o budućnosti, ali i na naš ukupan pogled na svet iz........

© Danas