„Rođen sam u građanskoj, sekularnoj i nekomunističkoj porodici lekara, u kojoj nije bilo članova partije,“ kaže za Danas fizičar Ivan Videnović. Za rubriku „Ljudi, sećanja“ Videnović seća se detinjstva i perioda iz škole gde „neke nastavnike pamti po diskriminaciji dece slabijeg porekla i uspeha“, ali i velikih protesta studenata i koalicije „Zajedno“.

Moj opšti odnos prema prošlosti je takav da ne žalim ni zbog čega. U velikoj meri je moj život bio određen izborima i prekretnicama koje su bile jasne. Nisu bile uobičajene, ne događaju se baš svakom i imaju svoju cenu koju s mirom prihvatam i plaćam, ali je ispravan put uvek bio jasno iscrtan. Žalio bih danas da nisam napravio te izbore.

***
Pripadam bumerskoj generaciji koja je imala sreću da pokupi najbolje iz odrastanja u kasnoj fazi socijalizma u Jugoslaviji, i da se potom bori protiv njega. Ono što je nastupilo nakon socijalizma toliko je užasno i sramotno da je logički izlišno porediti nepravde jednog i drugog sistema. Jugoslavija je bila nepravedna i zaostala država, ali nas je srpski nacionalizam – to olinjalo i očerupano strašilo, ubedljivo najneuspešnije u postkomunističkoj Evropi, pretvorilo u nakaze i čudovišta.

***
Rođen sam u građanskoj, sekularnoj i nekomunističkoj porodici lekara. Namerno koristim ovu reč jer ne mogu, kao što je moderno, izmišljati nekakav porodični antikomunizam, iako jesmo bili žrtve komunističke otimačine imovine posle rata. U mojoj porodici nije bilo članova Partije, ali nije bilo ni aktivnog političkog angažovanja i suprotstavljanja režimu, ni disidenata, ni golootočkih robijaša. Jednostavno, vladajuća nepravda i nedemokratičnost je prihvatana sa prezirom i distancom.

***
U sećanju na školovanje u prvi plan mi se nameće Neimar i Čubura iz 70-ih godina, ni nalik današnjim. Bila je to mešavina ljudi i dece iz osiromašenih predratnih građanskih porodica, i sirotinje iz vračarskih udžerica i dvorišnih soba pretvorenih u stanove. Ti delovi Vračara nisu bili meta masovne „društvene“ stambene izgradnje, pa tako i nije bilo sve one vojske podoficira JNA i privilegovanih čuvara režima kao po drugim delovima Beograda.

***

Školska zajednica je tako bila veoma raznolika, od dobrostojeće do najsiromašnije dece, imali smo Rome i Albance, koji su tada još živeli u Beogradu. Neke nastavnike pamtim po diskriminaciji dece slabijeg porekla i uspeha, a neke, kao što je moja školska profesorka srpskohvatskog jezika i književnosti, po dostojanstvenom stavu i ljubavi koju su u meni razvili prema logici pretočenoj u izgovorenu i pisanu reč. Niz izvanrednih profesora fizike iz 14. Beogradske gimnazije u prvoj polovini 80-ih godina je, na neki način i odredio moj karijerni izbor.

***
I to je bio prvi od tih velikih samostalnih izbora koje sam napravio. U konkurenciji tada najpopularnijih tehničkih fakulteta i porodičnog nasleđa u medicini, opredeliti se za nesigurnost naučnog fakulteta fizike je bilo protivno očekivanjima i porodice i okoline.

***
U takvoj situaciji od samog početka steknete svest da nije važno samo završiti fakultet, nego i kako ga završtiti. Jer, Fizika nije fakultet-zanat, pa ćeš već nekako naći neki posao sa tom diplomom. Tu važi – ako nisi među najboljima, bićeš među najgorima.

***
Istovremeno, upravo ta druga polovina 80-ih godina je i vreme kada politika izlazi iz dosadnih vesti o dnevnim aktivnostima SUBNOR-a i ulazi na velika vrata u naše domove i živote, pa tako počinje i moj interes za nju.

***
Diplomirao sam 1990, a februara naredne godine se i zaposlio na fakultetu kao asistent. Upravo sa ulaskom Srbije u potpuni mrak nakon prvih višestranačkih izbora krajem 1990. godine, 9. mart 1991. je označio i početak borbe protiv komunističkog........

© Danas