Dragi studenti,
Pišem vam na početku avgusta, meseca koji donosi prividno zatišje, ali znam da u vašim srcima i mislima mira nema. Nalazimo se u letu sagorevanja – i doslovnog i prenesenog. Gledali smo kako Srbijom bukte stotine požara, dok su oni koji su trebali da ih gase bili zauzeti gušenjem vaše borbe. Osetili ste na svojoj koži svu silinu represije jednog režima u samrtnom ropcu: od nezakonitih hapšenja i nasilja do medijskog raspeća koje podseća na najmračnije dane devedesetih.

Za nekoliko dana obeležava se 30 godina Oluje u kojoj je preko 200 hiljada Srba izbeglo zbog rata zatrovanog propagandom istih onih koji su i danas na vlasti. Nepomenik je u Glini krajem marta 1995. urlao „Vi se, braćo, ne borite za ništa što nije vaše, nego da sačuvate ono što je oduvek bilo srpsko i to mora ostati srpsko … Nikada Srpska Krajina, nikada Glina neće biti Hrvatska, nikada Banija neće nazad u Hrvatsku“. Nije prošlo ni četiri i po meseca, a upravo se to „nikada“ ostvarilo i pokrenulo talas izbeglica. A Nepomenikovi koalicioni partneri iz SPS-a su tada izbeglice preusmeravali vozovima za Kosovo, iz kojih su ljudi masovno iskakali. Oni koji nisu, nekoliko godina kasnije završili su u novom izbegličkom valu. To je politika onih koji su sejali propagandu mržnje u kojoj je narod višestruko stradao, dok oni najodgovorniji za stradanja i gubitak Kosova i dalje sede na vlasti.

U poslednjem pismu podelio sam sa vama priču o „Julskoj revoluciji“ u Bangladešu. Njena najvažnija lekcija nije u tome kako se revolucija dobija, već kako se izbegava njen najtragičniji ishod. Narod Bangladeša je ustao tek kada je režim počeo da ubija. Mi ne smemo čekati taj okidač. Ne smemo čekati novo krvoproliće kao u ratovima 1990-ih da bismo shvatili da je borba ušla u završnu fazu. Zato dosadašnje metode otpora moraju prerasti u nešto veće, organizovanije i odlučnije. Predlažem četiri stuba za septembarsku ofanzivu.

© Danas