Član sam beogradske jevrejske opštine ali nisam bio u Izraelu.

Sa druge strane, u raznim kapacitetima – porodičnim, turističkim, partnerskim – sam nekoliko puta posećivao zemlje Magreba.

Pre nekih petnaest godina, a svakako pre arapskog proleća, kao prilepak umetnice (mada sam i ja valjda neki umetnik, jehove mu) proveo sam desetak letnjih dana u tuniskom gradiću Mahresu u kojem se od 1988. održava Međunarodni festival likovnih umetnosti.

Ribarska je to naseobina bez plaže, pa se radi plivanja u Sredozemnom moru valjalo malo potruditi i doći do obližnjeg odmarališta (sad vidim da se zove Šafar).

Moglo se krenuti putem, pa nekako hvatati retke minibuseve, ali zabavnije je bilo presecati kroz priobalsku pustinju.

Zatim bi vozač prolazećeg izubijanog automobila obavezno zastajao i insistirao da vas poveze (kojom prilikom biste u kolima prošli standardni „Tito, Jugoslavija“ tematski opseg).

A taj Šafar je nešto nalik pet puta glomaznijem Jazu, s tim što za razliku od izmučenog budvanskog rođaka služi (tada je barem tako bilo) isključivo lokalcima, žiteljima industrijskog grada Sfaksa.

Posledično, na kilometrima dugačkoj plaži ste jedini, da kažemo, Evropljanin među hiljadama Tunižana.

Što je lepo, naročito ako ne podnosite turizam kao koncept, a još naročitije ako ne pominjete da vam se baba zvala Hagara Kajon.

Kako god, u arapskim zemljama sam uvek osećao da se, u nedostatku akademskije reči, nekako kapiramo.

* * *

Sad, iako u redakciji Danasa – gde sam, naravno,........

© Danas