U petak uveče sam se prvi put od noći između 4. i 5. maja 2023. godine ozbiljno uznemirio dok sam gledao televizijski prenos užasa. Deluje da nije ispravno pitanje, ali, zašto 4. maj? Posle masovnog zločina u školi „Vladislav Ribnikar“ pametni ljudi su dva dana upozoravali da je neposredni period krajnje opasan, i da mnogi nelečeni mentalni bolesnici osećaju da imaju dozvolu da skinu nogu sa kočnice i ostvare osvetu nad svetom o kojoj godinama maštaju, usput postavši zauvek poznati po ozloglašenosti. Kao nadripsihologu koji pola života analizira motive ponašanja fiktivnih verzija ljudskih bića, naravno da je i meni tako nešto vrlo brzo palo na pamet. Ali, radi se o teoriji i, kako veli kredo po kojem ovde uglavnom živimo, valjda neće…

A onda se reakcija desila u Duboni i Malom Orašju – upravo primećujem da ne mogu da se setim kako se ubica zove, i nemam nameru da to menjam – u vremenskom okviru u kojem su stručna lica najavljivala da bi se mogla desiti, i tačno se sećam svoje pretrnutosti. Zar je moguće da smo toliko predvidljivi, i da je, iako znamo za tu našu tragičnu osobinu – sada ne dotičem kontekst odgovornosti sistema i držim se ljudske prirode – skoro nemoguće sprečiti dramu stvarnosti da dođe do logičnog raspleta? Bez daljeg filozofiranja: usrao sam se kao retko kada.

Stigli smo do septembra 2025, i prethodnih meseci sam se naučestvovao u protestima, gde sam kontrolisano ubrzavao korak do trčanja da ne bih bio pregažen, savetujući ljude oko sebe da „ne nasedaju na stampedo“, i gde sam bio i svedok policijske nehumanosti. Znao sam sa čim imam posla, pa zbog toga bio tek ovlašno uznemiren. Gledanje novosadskih događaja u petak uveče me,........

© Danas