Rita (Rozi Lovaš), glavna junakinja filma „Kao kod kuće“, radi u prodavnici cipela lociranoj u umirućem tržnom centru iz devedesetih, nalik onima što u poslednje vreme misteriozno gore po Beogradu.

I ovom u predgrađu Budimpešte su dani odbrojani, a Rita na kraju poslednjeg radnog dana za oproštaj i zahvalnost za službu od nesrećnog vlasnika dobija na poklon bele patike – prodavnica bi mogla biti ispostava takođe rashodovanog proizvodnog pogona obuće – koje više nikom nisu potrebne.

Niti je bilo kome potrebna Rita, reklo bi se sa prave strane četrdesete, lepa žena ubijena tmurnom svakodnevicom o čijoj konkretnoj genezi nećemo saznati ništa, osim da pripada potonjem opisu masovne demografske grupe sredovečnih ljudi koji „nemaju nove prijatelje, a stari su u inostranstvu“.

Noć je, i ulice kojima Rita hoda u pravcu svog doma su tmurne.

„Uličnost“ okruženja je i duboko upitna, jer ulice i stambene zgrade sugerišu postojanje nekakve zajednice – veštačko naselje Beograd na fekalnoj vodi, na primer, ima samo bezdušne saobraćajnice – a ovo čime Rita korača je urbana kataklizma sazdana od zatvorenih prodajnih objekata i ostalih neosvetljenih betonskih konstrukcija.

I onda, nadomak doma koji, znamo, nije nimalo manje grozan od puta do njega – osim ako ga je dizajnirala u havajskom stilu ili nostalgičnom sećanju na mladost, što bi stvar činilo još gorom – Ritu kidnapuju dve maskirane, u crno odevene prilike.

Ko bi nju uopšte hteo da otima, i zašto?

INTERVJU Gabor Holtaj za Danas: Svaki diktator želi da stvori sopstvenu realnost

INTERVJU Gabor Holtaj za Danas: Svaki diktator želi da stvori sopstvenu realnost

Budi se u sobi koja od „nameštaja“ ima krevet i stonu lampu, ležeći vezanih ruku i nogu na parketu.

Predstavnik otmičara (Aron Molnar) je momak njenog starosnog doba dizajniran kao „ćaci biznismen“, u uzanoj beloj košulji sa zavrnutim rukavima, sa tankom kravatom i........

© Danas