Pre nego što krenem da se bavim od pre par dana planiranom temom teksta, čini mi se da nije loše da zabeležim sećanja podstaknuta slikama iz Užica na kojima čopor pitbulovskih humanoida zlostavlja čoveka koji nije hteo da napusti kafić na glavnom trgu svog grada.

Beše 28. jun 2025, i nas četvoro – dva ženska i dva muška ustaška boljševika – krenulo je od Dorćola putem Slavije.

Da podsetim, tog dana bio je miting organizovan od strane studentsko-profesorskog pokreta na kojem se okupljenoj masi obratio i famozni Milo Lompar, čime je od režima otet jedan od njegovih osnovnih potpornih stubova – lažan, kao i sve drugo, a koliko će nas u budućnosti boleti to što je glas sa Slavije zvučao istinito, ostaje da se vidi.

Zapravo, i to ima veze sa onim o čime će biti reči u drugom delu teksta, ali pre toga, nastavak arhivske reportaže…

Izlazimo mi tako iz Vlajkovićeve, što je najprirodniji pravac ka Slaviji, isplaniravši da zbog kontraokupljanja režimskih robovlasnika i robova ispred Skupštine skrenemo u uzanu Ulicu Dragoslava Jovanovića.

Na početku ulice se provlačimo između kordona policije (ili „policije“) i „stranačkog obezbeđenja“ koje stoji iza rešetkastih ograda, ne dozvoljavajući prilaz platou ispred Starog dvora.

Jedan od potonjih nam kaže da tuda kuda smo krenuli ne može da se prođe, ja pitam nekog od policajaca („policajaca“) šta to tačno znači, on ćuti.

Stoga, nastavljamo u Ulicu Dragoslava Jovanovića, prateći izvornu ideju da tuda stignemo do Kralja Milana.

Odjednom, „stranački obezbeđivač“ kreće da me hvata preko ograde, ja instinktivno – valjda posledica višedecenijskog rekreativnog bavljenja kontaktnim sportovima sa loptom, a bogami i tenisom – mahnem rukom, odbijem pokušaj hvatanja, i još instinktivnije dreknem „Ne diraj me!“

On ustukne, a osobe u uniformama nastavljaju da ćute.

Uđemo konačno u Ulicu Dragoslava........

© Danas