Setite se kako ste se osećali u ranim poslepodnevnim časovima 1. novembra 2024.

Nakon što je šezdeset medijskih radnica i radnika sa portala Nova.rs odlučilo da digne glas protiv liberalno-kapitalističkih pravila koja su upregnuta u službu fašistoidne „države“, šaljem poruku tamošnjoj koleginici: „Preko vas se lomi i to niko sebi ne bi poželeo. Ako uopšte smem da upućujem savete, šta god da odlučite i koji god pravac delovanja da odaberete, držite se zajedno“.

Zapravo, nismo baš kolege. Ona je novinarka koja najmanje trećinu svakog dana fizički provede u redakciji ili na terenskoj dužnosti, ja sam piskarajući honorarni idiot bez perioda „donošenja bureka“ u svojoj prošlosti. Kao takav, tokom godina sam imao priliku da iz prvog lica na filmskim festivalima posmatram neku vrstu takmičenja između novinarki Danasa i Nove. Ko će prvi uraditi intervju sa uvaženim gostom? Ko će ga zatim prvi i „postovati“? Ko će imati bolji materijal za naslov?

Priznajem da mi stres i nervoza kojima sam svedočio nisu bili u potpunosti jasni, postavljajući besmislena pitanja poput: „Zar je toliko bitno ko je prvi?“. Ipak, borba sa konkurencijom je prirodna ljudima, a novinari Danasa i Nove su u tom pogledu bili ostavljeni bez previše izbora. S kim drugim da se nadmeću?

Istinsko novinarstvo, sa svim njegovim lepotama i grozotama, se nalazilo na strani koja je sukobljena sa kriminalnim režimom, dok se preko puta tovilo nemisleće čudovište što ispunjava paramedijske naloge. Nalik duhovnom rođaku u skeču iz „Smisla života Montija Pajtona“, monstrum je proždrao ceo restoran i dovoljna je još samo bombonica za bolje varenje da se raspukne i svojim iznutricama zaspe one goste koji se nisu sa gađenjem odavno udaljili iz ugostiteljskog objekta.

Medijska deoba na nešto i ništa je simptomatična za ceo društveni spektar. Sva misao – pametna, glupa, konstruktivno usmerena ili zalutala – se nalazi sa jedne strane. Tu se prepiremo, emocijom i erudicijom dokazujemo koje su prednosti anarhizma a koje konzervativizma, ili sporimo da li se društveni prevrat postiže nasilnom revolucijom ili gandijevskim šetnjama. Kada smo već kod toga, ni Gandi nije bio lišen agresivnosti, iako verbalne.

Koliko podrške koje stižu izbornim listama iz sveta mogu da promene stav birača pred vanredne izbore?

Koliko podrške koje stižu izbornim listama iz sveta mogu da promene stav birača pred vanredne izbore?

Scena iz filma Ričarda Atenboroua u kojoj se u dramskoj emanaciji Bena Kingslija obraća vodećem........

© Danas