Ima nekih raznih loših vesti, ali smrt, tačnije spaljivnje – ili kremiranje – osmoro živih starijih ljudi kod Barajeva jedna je od najgorih.

Ljudi nemoćnih i zavisnih od brige drugih (očigledno nezainteresovanih i korumpiranih).

Za mene, vest je užasna preko mere koju mogu mentalno i emotivno da obradim.

U temi „domovi za stare“, što je već samo po sebi diskrimincija u nazivu (može li se očekivati šta bolje u realizaciji), nalazim, naravno, više elementa za razradu, ipak ono što mi posebno ne izlazi iz glave je pitanje u kom to tačno trenutku postajemo toliko nevažni kao roditelji, rođaci, prijatelji i uopšte ljudi/živa bića da se prema nama počnu odnositi kao prema natrulom objektu…

Da li onda kad počnemo sporije da se krećemo?

Ili onda kad više ne možemo da se........

© Danas