Prošla je godišnjica otkako je 1992. započela jedna od najdužih opsada gradova u istoriji modernog ratovanja, činjenice kažu da je duža i od Staljingrada. Taj grad je Sarajevo. Udaljen na samo 300 kilometara od Beograda.

Prošla je godišnjica, a niko u državi Srbiji to nije spomenuo, pa makar i slučajno. Niti je to učinila, sačuvaj bože, vlast, nije ni opozicija, nije ni akademska zajednica, nije to uradila ni medijska scena, pa čak nisu ni propagandne beštije se tome nisu ismevale, kao što se toga nisu setili ni mnogi antivučićevski heroji i heroine, kojima su puna usta borbe i ljudskih prava. Nisu se setili, jer se to u našem kolektivnom pamćenju nije ni desilo.

Spomenuli su ga, razume se, dosadni i naporni jeretici sa margine ovog društva, koji, kako ih mnogi smatraju, nikako da se odmaknu iz te proklete prošlosti, čak su ga spomenuli i oni zluradi mešetari, koji, naravno, ne veruju da se tako nešto desilo ili, naprotiv, raduju se što se tako nešto, ipak, dogodilo.

Međutim, pogrešna je reč „dogodilo“, izvinjavam se, opsada Sarajeva je završni čin decenijskog spremanja i pravljenja plodnog tla za takvo zlodelo, ali ćemo o tome posle. First thing first, faktografija kaže sledeće: glavni grad Bosne i Hercegovine, Sarajevo, proveo je 1.425 dana pod neprekidnom opsadom, granatiranjem, snajperisanjem, sadističkim iživljavanjem, isključivanjem struje, zavrtanjem vode, razbijanjem i otimanjem humanitarne pomoći i opštom agonijom od ruinirane Jugoslovenske narodne armije (JNA) koja se transformisala u Vojsku Republike Srpske uz svesrdnu pomoć paravojnih & paranormalnih formacija sa šubarama i beretkama na glavi. Sve je to bilo srdačno pomagano iz Beograda, kako finansijski i logistički, tako medijski, ideološki i moralno.

Prema podacima Istraživačko-dokumentacijskog........

© Danas