Prizori nasilja, prebijanja ljudi, gaženja studenata na ulicama, optužbe, progoni, pritvaranja, a onda ucene, pretnje i potkupljivanja – sve te radnje su meni kao strastvenom filmofilu i filmologu sociološke provenijencije stvarale asocijacije na filmove koje sam gledao

Više od jednog desetleća, u vreme vladavine Srpske napredne stranke (suprotno njenom nazivu) Srbija je išla račjim hodom – unazad u svakom smislu, a naročito u pogledu približavanja članstvu Evropske unije. Sve vreme su predsednik Republike Srbije i njegova stranka podsticali polarizaciju građanstva, koja je doživela kulminaciju naročito posle pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibije 16 nedužnih ljudi. Vladajući režim je posebno bio uzdrman studentskim buntom uzrokovanim kriminalizacijom čitavog društva i sistemskom korupcijom koja je postala modus vivendi predsednika RS i njegove kamarile.

Zbog ukazivanja na brojna kršenja Vučićevih ustavnih ovlašćenja, režimlije su studente i sve one koji ih podržavaju nazivale najpogrdnijim imenima: „ljudi koji ne žele da uče“, što će reći Dangube (I vitelloni, 1953), a onda redom – izdajnici, strani plaćenici, blokaderi, narkomani, fašisti, ustaše. Najnoviji „kompliment“ koji je dodeljen studentima je da su talibani. Tim imenom ih je krstio niko drugi do predsednik Republike lično, upoređujući čitav studentski pokret sa krvavim režimom Pola Pota u Kambodži!?

Prizori nasilja, prebijanja ljudi, gaženja studenata na ulicama, optužbe, progoni, pritvaranja, a onda ucene, pretnje i potkupljivanja – sve te radnje su meni kao strastvenom filmofilu i filmologu sociološke provenijencije stvarale asocijacije na filmove koje sam gledao. Prevedeno na jezik sedme umetnosti, bilo je tu svakojakih filmskih koktela, smućkanih od horora, trilera, noara, krimića i misterija sve do akcionih drama, komedija i dela naučne fantastike. Sve skupa dalo mi je ideju da napravim jedan eksperiment i dam sažetu dijagnozu bolesti srpskog društva provedenu kroz naslove poznatih svetskih i domaćih filmova.

Čitava skalamerija u režiji multipotentnog Aleksandra Vučića pokazuje da ne samo film, nego i celo društvo može postati montaža atrakcija, da se poslužim sintagmom slavnog reditelja i majstora filmske montaže Sergeja Ajzenštajna. I sam Život je čudo (2004), ako se filmska kamera usmeri na preduzeće zvano Srbija.

U tom kontekstu, scenario mog članka ima, kao i neki filmovi, dva dela – jedan je posvećen vlastima, a drugi studentima i opoziciono nastrojenim građanima. Oba podnaslova nose nazive poznatih italijanskih filmova. U tekstu ću navoditi naslove dela sedme umetnosti, uglavnom sa doslovnim prevodima. Uz samo dva izuzetka, sva ostvarenja koja će ovde biti pomenuta nastala su u XX veku, zlatnom dobu filma.

I deo: Teror varvara (Il terrore dei barbari)

Predsednik Republike Srbije uzurpirao je svu vlast čime je obesmislio rad predsednika Vlade, svih ministara i čitave Skupštine, kojoj bi zbog onoga što se u njoj radi pristajalo ime Svetilište greha (Sanctuary, 1961). Za taj „poduhvat“ dotičnom je bila potrebna Dvorska budala (The Court Jester, 1955) a on ih ima napretek. Na taj način Vučić je po nadležnostima koje je uzurpirao postao uistinu Aleksandar Veliki (Alexander the Great, 1956). Mala uteha za nadimke koje već ima – Hulja, Sendvičar, PreCednik, Oskar i čitav niz uvredljivih. Sav taj Probisvet (Il bidone, 1955) i sve Varalice (Les Tricheurs, 1958) okupljene oko njega pomažu mu u tome da takoreći Ognjem i mačem (With Fire and Sword, 1999) okupira društvene institucije i ovlada čitavim društvom. Oganj i mač u našoj stvarnosti zamenjeni su pendrecima, batinama, službenim........

© Danas