Nekom kosmičkom nepravdom, upravo je nama zapalo da živimo na ovom parčetu planete i to u potpuno društveno-neuređenim odnosima. Srbija je jedina zemlja u Evropi, ne računajući Belorusiju i Rusiju, u kojoj se ishod izbora zna od trenutka raspisivanja i ništa se po tom pitanju nije promenilo. Nama, nažalost, tek prestoje nulti izbori i to je jedino ono što treba da nas zanima.

Mi živimo u zemlji u kojoj predsednik države živi svoju verziju one fašističke kovanice – 100 Srba za jednog Nemca. U njegovoj interpretaciji je glasilo – 100 Muslimana za jednog Srbina, ali u praksi smo videli – 22 uhapšena za jednog ćacija. Predsednik Srbije više čak ne brani ni svoju vlast, on brani ćacije i broji svoje poslednje dane.

Za pad nadstrešnice u Novom Sadu, koja je ubila 16 građana, uhapšeno je ljudi koje možemo da prebrojimo na prstima jedne ruke. Ministri, bivši ministri i direktori su omirisali pritvor toliko dugo da ni stenice nisu stigle da se upoznaju sa njima. Svi oni su i dan-danas na slobodi, ali predsedniku Srbije su ćaci važniji od poginulih.

Njegovo poštovanje zavređuju samo ćaci. Konačno je našao sreću uz njih. Ponoviću, u detinjstvu nije imao društvo, kao momak ga ni navijači nisu nešto mirisali, a kod radikala nije stekao poštovanje. Dugo je tragao za sebi sličnima i konačno je........

© Danas